Ознаке

Ц

 

 

Традиције

 

Зажелићеш да будеш мајка,

и очима сузним пуним бајка

и гласом пуним успаванка

смешићеш се без престанка,

и клечаћеш  предамном:

 

Али са мога лица

падаће на Тебе мржњом тамном

радост зулума, згаришта и шума,

и горди безбрижни осмех убица.

 

Под гором високом у вечери јасне,

шаптаћеш ми речи плахе страсне,

и нудити недра најежена бела.

Ал  ће из моја оба ока невесела

јурнути да грле погледи жудни

планински један стрм,

или бор, или јелу, или шуму рацветану,

или који мрачан грм.

 

И кад Ти на лицу плане плам,

блудан и стидан од дара

скривеног под срцем сред недара:

ја отац бићу тужан, што не убих,

ја отац бићу тужан, јер љубљах,

што нисам више крвав и сам.

 

Суматра

 

Сад смо безбрижни, лаки и нежни.

Помислимо : како су  тихи снежни

врхови Урала.

 

Растужи ли нас какав бледи лик,

што га изгубисмо једно вече,

знамо, да, негде, неки поточић,

место њега, румено тече.

 

По једна љубав, јутро, у туђини,

душу нам увија, све тешње,

бескрајним миром плавих мора;

из којих црвене зрна корала,

као из завичаја трешње.

 

Пробудимо се ноћу и  смешимо драго

на Месец за запетим луком.

И милујемо далека  брда

и ледене горе, благо, руком.

 

      [КОД ХИПЕРБОРЕЈАЦА. Зашто је Кјеркегор  прекинуо веридбу]

 

           – – – – – – — – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –

 

Лако је прекид веридбе Кјеркегорове тумачити идеалним разлозима, и патолошким узроцима. Тобоже, жели да се сав посвети литератури. Животу и раду у самоћи. Избегавањем брака. Ја ипак мислим да психоаналитичари имају право, кад сматрају, да се Кјеркегор згадио полног нагона код човека. Код оца. Теолога, угледног човека, богомољца, који силом узима љубав, код једног младог, сиротог, послушног, уплашеног, створења, са села. Једне служавке. Имаго оца, код Кјеркегора, мора да је био само један уд. Велики уд. Велики пхаллус.

Код Албанке, та моја теза изазива и смех и срџбу.

Она, данске сељанке, сматра , као неке, здраве, снажне, краве. А то силовање, као пријатан доживљај једне служавке, која се диже у сталеж попадија. У односу са мајком, и сестром – која му је рано умрла – она Кјеркегора не види, никад, меланхоличног, него нежног и задовољног. Прави  разлог прекида веридбе види у интелектуалним амбицијама Кјеркегора. Регина му се, једног дана, просто, учинила глупуша. Буржујка. А то је и била.

То онда изазива смејурију осталих, у друштву, и тако су, после, не само Кјеркегор, него и сви други моји Хиперборејци, постали, у мом друштву  у Риму, смејурија.. Зашто је Кјеркегор прекинуо веридбу није се у Риму, у мом кругу, сазнало, никада.

Ја сам у таквим тренуцима – да бих прекинуо препирку – обично , понављао, како су сви писци о поларним пределима приметили да моржи, фоке, морске краве, у тим пределима, сви, имају зачуђен поглед кад угледају човека. Њихове се, велике, црне, очи , чуде. То се приметило и код белог, огромног, поларног медведа. Кад се са човеком сусретне, он га зачуђено гледа.

Ја кажем да је мене, тамо, највише зачудило, то обиље ситног цвећа.

Кажем да је довољно, да ми се у сећању јави мој филм, који сам снимио у једном од најлепших, шпицбершких, залива – у такозваном Краљевом заливу – па да се зачудим лепоти флоре, у тим заливима.

Учини ми се, да  бих и у Риму могао да закорачим, преко пута глечера, из тог залива, на острвце, у море, у које се, скоро непомично, слива, широка, ледена река  глечера, која  се бели, а силази у море, које има боју, испрва, као мастило, а после, као аметист. Тундра, ту, под ногама, личи на ћилим дивних, црвених и жутих, детелина.

Где год се јави поларна маховина пуна је ситних  цветова.

Сви писци помињу, у  поларним пределима, божанску лепоту природе, брда, глечера, леда, а ја бих да понављам, ванредну боју и чистоту  неба, изнад свих тих залива Шпицбергена.

Кажу  да је небо, тако, плаво, само у пустињама. У Сахари.

Ја бих  томе додао само то, што лепоту тих брда, глечера, леда, врхова, чини још чуднијом, а то је  стрмоглављеност лепоте природе у тим заливима. Све се, као у сребрном огледалу, оштро, огледа, тумбе, у води тих залива.

Ни то, међутим, тамо, мени се није чинило, највећа лепота.

Него она тишина, која настаје, после сваког сурвавања огромних, смрзнутих, глечера, кад стигну у море и сруше се у њега.

За тренут, страшни водоскоци скачу у висину  из мора. Затим се читав облак ледене прашине витла, над дубином обала. Затим све то пада и стишава се у води, као потонула, ледена брда.

Настаје потпуна тишина. Велика тишина.

Та тишина је, онда, божански доживљај, у тим и иначе великим тишинама. Све постаје непомично, цео свет се стишава.

 

______________________________________________

Милош  ЦРЊАНСКИ  (1893 – 1977 ) Песник, романописац, путописац….  Књиге поезије :  (….)  Одабрани стихови (Париз, 1954),  Итака и коментари (1959),  Ламент над Београдом  (Јоханесбург, 1962), Три поеме (Београд, 1965) …… /     Овде  се  доноси одломак из књиге КОД ХИПЕРБОРЕЈЦА (1966),  према издању САБРАНИХ ДЕЛА (1994) , Зашто је Кјеркегор прекинуо веридбу и   две песме ( Прелиминарни избор, далеко обимнији, обухватао је и одломке из путописне поетске прозе Тритон нам даје знак, као и фрагменти из РОМАНА О ЛОНДОНУ,  сажет је  због задатог обима антологије.)

В. моје  есеје :  МЕЛАНХОЛИЈА : ВАРИЈАЦИЈЕ  (стр. 266 – 272) ,  и  ДЕСТРУКТИВНА ЦРТА НЕЗАВИСНЕ СЛОВЕНСКЕ  ПРОЗЕ ( 276 – 282 ) , у књизи  Метафизика у белом оделу ( Алманах за  живу традицију, књижевност и алхемију, 1 / 1998 )

В.  есеј  Нина Живанчевић : ЦРЊАНСКИ – ВЕЛИКИ МЕТАФИЗИЧАР, ч. СВЕСКЕ,    38 /  децембар 1997, стр. 237 – 243.

Избор је у трећем издању НМ  проширен  са  три  Црњанскове песме, од којих су две антологичари ранијих времена радо бирали.

Видети: http://www.nb.rs/collections/index.php?id=2917

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D1%88_%D0%A6%D1%80%D1%9A%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B8

Advertisements