Ознаке

    УНУТРАШЊИ БЕСТИЈАРИЈУМ

 

I

Садржаји унутрашњег Бестијаријума нису описиви.

Чини ми се, знак један прецизан, графизам

створен Твојом брзом руком, Владимире, можда ће

све објаснити точније него ове пустошне ријечи.

Превише их је, и попут животиња боре се међусобно.

То уништава визију коју настојим уобличити,

отежава погађање судбине што спремна чека

да се кристализира на врху змијског језика

или на врху рога носорога плаховитог

и замишљеног у мочварном коначишту.

То нејасно објашњава будућу снијежну  ноћ

и њезин смисао. Помишљао сам на животиње,

а у тој снијежној ноћи као да се играју чудовишта.

Тко може тако приказати мрачан људски јад?

Можда је дубоко, у бесвијести Земље његов исход.

А лик невидљив, недодирљива твар она

што се понекад одваја од људског тијела

мислећи да је властита будност чудновата врлина.

Ни с том твари особном још се споразумио нисам

а већ изграђујем у себи један зоолошки врт.

И заваравам се да ћу сам изабрати оне

који ће тамо боравити.

II

Животињску руљу ипак нећу моћи савладати.

Када насрну улазити ће без реда,

не питајући ме о својој допадљивости,

не занимајући се за мој изопачени укус.

И најмање ће бити оних благих, безопасних

тигрова које сам у једном другом животу

већ упознао. Сада ће се разне звијери испреплести

како ћу једну  од друге разликовати?

У таквоме врту што припада само дивљем духу

разликовање вероватно неће ни бити потребно.

III

Можда је од почетка требало мислити само

о сјенкама – оне су јаснијих обриса од меснатих

тијела. И разна се значења кроз њих провиде,

више устумараних снова јури

аортама њиховим чистим. Ти су снови

мали, хитри мишеви. Њихови танки репови

смотрено су постављене антене

помоћу којих  откривају бијела зрна крви

оних бјесомучних што се скитају или

лебде само у зраку месечевом.

Голим оком они се виде као амебе

с добрим намјерама бачене овамо из свемира.

А једно друго око што је усађено

у окомито постављену спиралу човјекову

видјет ће ликове пријетећег бивствовања

што разблудним торнадима

и вулканским ерупцијама ову неравну површину

узнемирава. Владимире, топографија страхотне Земље

мора бити Твоје дјело . Архитектура,

буде ли њених обриса у самотној души изумитеља

унутрашњег Бестијаријума, нека се гради сама

уз помоћ Твоје руке хитре, видрасте.

Руку цртача замишљамо сада као средиште

идеје танкоћутније од  побожности.

IV

Прође ли дух цртача – умјетника замршене

путање вртом зоолошког оствареног

у мојем дивљем бићу, можда ћу сласт осјетити.

Али, то је оно што се само једном догађа.

Цртачу ће одиста бити дато да руку своју

покреће како сам жели. У цртача су покрети

срца усклађени с покретом руке

која остварује налоге сила стваралачких.

А онај који се надао да ништа

боље постићи не може, очекује да бар

буде удављен у њежном  загрљају.

Или може слутити колико год хоће

да ће му смртни непријатељ бити

звјерка једна тајновита што луња

предјелима зиме која је вјечна,

али парадокса ради, та зима још  није почела.

Тај временски парадокс мијења контуре

мојег тијела и распоред његових органа.

На крају и сам  ћу бити сложен

према основном плану и геометрији

мојег узбуђеног зоолошког врта.

Цртачким сновиђењима Владимировим то

ће представљати  частан хир

двију  нарави одлучних да се објаве

у лабиринту испуњеном животињским траговима.

V

Рачунам на то да ће многи проматрачи

неба звјезданог одједном имати дојам

да на њих падају густа крзна звјериња.

А и понеки дјелић срца, рога, репа и копита.

Владимире, поуздајем се у сродност Твојих

привиђења с мојим фантазијама и вјерујем –

обликовати ће се чаробан призор страве.

Једино недостојан неће повјеровати

у збиљу тога приказања које ћеш Ти,

служећи се двоструким огледалима

и оштром иглом,

предочити свијету као чисту графику.

VI

Животиње што напуштају шумско – свемирске

путање, да би се уселиле у један

имагинарни зоолошки врт,

излуђују већ од страсти да се окупе

у величанственом кратеру човјечјег метежа.

И помишљају на умножавање својих одраза.

То је заводљиво чак и за човјека

којему је сада  највише циљ чудовишно

нестајање у животињским дусима.

Због тога и траже јединствену точку

што је означена на дну чистог листа папира.

Та точка у својој унутрашњости

спирална и пирамидална благо се одазива

на мисао која чезне за мишљу Илије Савића,

савршеним близанцем једне ТАЧКЕ

излучене из списа Леибнитза.

VII

Затворена нарав Бестијаријума је таква

да сви опити вршени уз помоћ силне имагинације

приказују нам нешто ватрено, кугласта облика

што се одједном креће у више паралеле – то је

та једноставна црта у геомерији постојања.

Али – жив је и ОНАЈ што се мало поуздаје

у једноставност паралелизма.

Његов имагинарни Бестијаријум

у средишту којега се концентрирају

крвожедне опсесије, цртежима асиметричним

богато закривљеним је обиљежен.

И зелена крв што ће тећи из тјемена поете,

такођер ће ицртавати различите црте,

вијуге, спирале, стрјелице и точкице

као оазе заморних путања те лијене текућине.

А један Стуб соли, митска појава,

мора нам објаснити суштину ужасне,

непривлачне жудње.

То је она жудња, Владимире, што се види

као свјетлуцава точка на врху несавладивих

степеница. А на највишој точци коју ћемо достићи

очекујемо  урлик бола свијести животињске.

X

Још један призор који не смије остати

незабиљежен :

Лутка у прозору Планетаријума, очију стаклених,

а иза ње стоји сакривен Базилиск бљедолики,

хладне крви, покрета тек започетих. И моја слика

у једној лећи телескопа дрхти од хладноће.

И  тај призор треба у чврстој графици показати –

видјети ћеш како се укрштају линије Луткиног

и мојег живота. Затим,

дуго се више неће ништа у Планетаријуму догађати –

на неком другом мјесту припремати ће се

бљештава свјетлост постања Бестијаријума

који ће тада постати огледало

новог распореда разних бића

потребних људској себичности.

XII

Догађаји у  мојем Бестијаријуму све су нејаснији,

али онај који већ одавно влада сутонским

предјелима мрежа паукових, стварно и

недвосмислено утјече на брзоного кретање

Животињске свјетине. Онај који мисли да је

ЈА, уплашен је, јер ненадно створени

систем бестијалности превазилази у тами

разрађивану симболику

најбестијалнијих метафора.

Њему – тако упорном ЈА чини се да је

побијеђен једном равном цртом коју на вријеме

није повукао између себе и жалосно

кристализираног свјета у крвотоку Планета

животињског.

XIII

А  можда још нешто што нисмо открили ствара

ову нетрпељивост између животињства

и поетике разметљивог људског срца. Сада

знам да сам увијек био у заблуди.

Али, моја љубав према заблудама

још ће више нарушити однос размјерно

складно састављених елемената.

Мислио сам употријебити их за страсти уједајуће.

Али – то се неће остварити ако се и

тешка страст маште уплаши својеглавог лудила

имагинарних који,

с ужасом  примјећујем,

настоје постати стварни.

XIV

Тек је на крају отворено Треће око

које смо у тами задржавали. Оно сада зури

у дубину вира што се сумануто ковитла

међу становницима Бестијаријума.

Ако се ти, Владимире, загледаш у зјеницу

тог понорног ока, видјет ћеш само слику

брзе коњске трке и стријелу

што слиједи правац коњског кретања.

Твоја је рука натегла стријелин лук.

Ти мислиш да ниси био наоружан тог часа.

А ипак је у Твојој руци још увијек

сачувана енергија скоковитог одапињања стријеле

у мирну мрежницу тек пробуђеног ока.

Настој зато да му дадеш облик достојан

имагинарних очију праживотиња које се

временским ходом уназад

приближавају нама.

Једна спирала што имитира замишљену

пирамиду доста јасно приказује

тај нечујан ход. А пирамида ће се самоизградити

тек онда када будемо могли

објаснити ђудљивост времена.

Или је довољно ако замислимо

да је то неопходно кружење честица

које нису створене за мировање.

Чак је и Треће око кружеће и вртеће

у својој  блиједој твари.

Та твар је невидљива и необјашњива.

Слути једино на будућност и змије

која лако савитљива и пузећа

у пијеску исписује једну графику за нас.

              ИНОРОГ

 

(За  Мирјану)

Тко је повјеровао да је видио Инорога, жестоко се

преварио. Јер, Инорог је митолошка животиња костију

састављених од таме и свјетлости времена прошлих фантазија.

Само онај који је лутао тим временом,

може тврдити да је гледао Инорога како поносито шета

шумским стазама које још нису постојале. Касније су

створене. Али онај што га поетом зову, што је исто

као да га Којотом сматрају, а у сталном је дослуху са Земљотворцем,

смије се надати, он то туробно чини,  да ће опет

можда одмах, у безумљу своје суморности и простодушне

имагинације, имати судбоносни састанак са Инорогом.

Бит ће то, ова жудња је остварива у сну,

загонетка коју би пјесници с чашћу поставили себи,

метафора за поетику коју  симбол небеског слуге ствара

а увијек изгледа да је она опречна ономе што се

и у најбесмисленијој поетици чини  јасним

и од  саме смрти снажнијим симболом, илузијом о симболу

који се безочно распада у души божјег, ђаволовог  пјесника.

Он се због тога смијеши иронично.

Види Инорога, јер је способан за фантазирање,

како се ведро, анђеоски смућен и похотљив за својом

прошлошћу која не пролази, придружује створењима која су већ

обилато напучила ВРТ Бестиариума. Одмара се међу њима,

сретан што постоји или тек почиње постојати ;

то је сан који га не напушта. Сан који јест непрекидно

и није остварив : Илузија о сну коју Инорог стално понавља.

 

  

    ЛЕОНИДОВА ЦИБЕТКА

 

Он је Цибеткину њежну, загонетну утвару

ловио у паучини једног сна, једне неусавршене библиотеке,

једне неосвојиве пустиње, за врућих дана

када тијело попут биљке сахне,

за хладних ноћи кад се срце у лед претвара.

Па се сада чини, ономе тко гледа, да цибетка има израз

измучених. А заиста, Он је морао доста мука поднијети

да би стигао у замрзнуто средиште њезине судбине.

И може ли се уопће замислити колико је ојађен био

откривши да се удес те мале животиње

претјерано замршеним учинио за дух њезин нејак.

Па је чак и пронашао, иако нитко не зна како,

да је за Цибетку  вријеме пролазило другачије

него за остала створења. А у костима се њезиним

ипак није могло наћи ништа  што би указивало

на посебност те животиње. Значи, само је Он могао,

пажљиво обликујући сјенку њезину блиједу

наслутити честице тајанствених елемената

који припадаху некада животу тог бића.

Па се досјетио, а и како не би, да ће ти исти

елементи још слободније се и загонетније

понашати кад почну утјецати на његову судбину.

Да ли се Он одмах досјетио облика тијела Цибеткиног?

Или се у његовој души најприје, уз велике напоре,

почела помаљати скица њезине душе? Па је тек затим

могао Он, с невидљивим се борећи, издвајати полако

облике потребне за изградњу њезиног лика? Тко

уопће може  знати  како је стварано то краткотрајно тијело

у тешком крзну осутом тамним пјегама!

Сигурно је једно : морао је Он јако измучити своје

људско срце док је премишљао о тајнама унутрашњег

плана Цибеткиног срца. И разне је визије, неподношљиве

понекад, морао гледати у својем духу, само да би повјеровао

како је цибетка, између свих бића ишчезлих из свијета,

баш биће онаквих својстава каква се њему допадаху.

Па је чак одлучио замислити да у њој бијаше некада

и становитих особина вулкана. Ипак, још је пуно тога

морао провјерити прије него што је у основу те природе

поставио стожац замишљене  вулканске ерупције.

Јер Цибетка, ма колико безазлена бијаше, некако је

и одвећ лукаво постављена у идеално средиште пустиње.

С тога мјеста могла је несметано пратити трагове

који вас могу одвести у једну добро заклоњену сферу,

у којој ће тек правилност каоса посвједочити о

њезиној намјери да се јасно прикаже у загонетном људском сну.

Тко се пажљивије у слику Леонидове Цибетке загледа,

тај ће опазити да се у њезином, на изглед малом

и тромом тијелу , чудновато и узнемирено срце налази.

А Он је то тако замислио само зато што се побојао

да иначе неће моћи осјетити чежњу за оним што је

у Цибетки битно. При томе је и желио да се послије

њега још нетко ојађеним осјети због оног непознатог

што је до савршене смрти измучило ту малу животињу.

Зато и јест положај њезине главе смјеран, али

изазивајући. Чини нам се, Он је нешто очекивао.

Или се само јако узнемирио, сањарећи и нехотице

оно што је било и што би затим могло опет бити.

Сјетио се Он и призора из неке старе књиге.

Тамо је Цибетка сатављена на основу плана

нерасвијетљеног карактера снова. И од тада се више

није могао одупријети љупкој и мрачној заводљивости

тога створења.  Па је, природно, осјетио чежњу

за пресликавањем. Зато је с толико њежности, а  и

са жестином неком болном, разрађивао крвоток

Цибеткин, и изричито настојао на томе да  сплет

жила њезиних танких  буде што приближнији нацрту

једног осамљеног, заборављеног лабиринта.

По начину како нас Цибетка у сновима нашим гледа,

могло би се помислити да је Он, можда и не желећи,

наслутио понешто од онога што се догодило између

ње и њезиног чудноватог створитеља. Па га је и то

узнемирило. Зато се малко и уплашио онога чему се

баш надао. Та тко се не боји нарави вулкана

угашенога, или експлозије која би у повољној прилици

изазвати могла успомене на живот ове јединствене животиње?

Јер, Цибетка никада никоме није сасвим објашњена.

А Сликарева нагађања о фантомској снази што се

у спирали према нама шири из таме Цибеткине смрти,

могу још само придонијети да нам се снови почну понављати.

Иако се по начину како нас она гледа не може рећи

да је хтијела помијешати људске снове са судбинама животињским,

ипак се може опазити да је она дуго и с узбуђењем

о нечему нашем и у нама недовољно јасном размишљала.

Могуће је, а Он то ни на који начин порекао није,

да је, прије него што је Он опће сањарити почео,

Цибетка одавно већ, у агонији својој слаткој,

сањарила једино о Њему. Можда га је баш то и запрепастило.

Иако је он знао да се кобни снови одавно већ обистињују,

у племенитости својој ипак је морао предвидјети

да ће се жалосне посљедице тога догађаја још дуго одражавти

у једној души о којој је доста, чак и превише  знао.

Истина, Цибетка на слици  изгледа веома мирна,

али варати се не треба, јер ће она тко зна још колико пута

помутити свијест онога који у њу својевољно гледа и тако

живот проводи. Једва да се више и зна тко је због чега

стално неспокојан. А баш због тога је и стварао

ову опасну љупку слику. Намјера му је била да тим ликом

заведе онога који то жели. Зато је с толико пажње сликао

шапе њезине заобљене а притајено ипак оштре.

И веома загасите боје сјене придодао је тијелу тамноме.

Није Њему било тешко досјетити се да ћу баш ја

бити први којега ће заувијек потрести

тај сабласни, од честица различитих састављен лик.

Јер, он је упознао , иако ми то нисмо желели,

многа својства своје маште. А разумио би увијек, кад год је

пожелио, основе замршених језика којима се човјек попут мене

у својим фантазијама служи. Стога је и избрисао знакове

језика цибеткиног. Није желио да итко осим Њега,

с болом за који нема успоредбе, буде у стању

разумијети оно што се од памтивјека

једино језиком сабласти могло изразити јасно.

И због нечега што чак ни ја не разумијем,

настојао је што нечиткијом приказати мапу

једноставно испланираног проклетства животињског.

Нитко није, али Ти јеси, Ледонидову Цибетку у болноме

запрепаштењу проматрајући, понадао се отворено

да је све вријеме, док се лик њезин уобличаваше,

Леонид потајно и јасно мислио на тебе. А наравно,

претпоставио је да се и онај Тигар измучен још указивао

срцу Његовоме. Јер си вјеровао да сви морају имати

нечег заједничког и узнемиравајућег. Па када си већ

морао описати блиставе контуре ове пјегаве животиње,

и на Тигров си живот што га у души носиш, свакако

са чувствима не без значења, помислио. И, ма колико он

стварно крволочан бијаше, тај тиграсти имао је такођер

способност да се тајанственим прикаже онима који га желе.

Да си мање будан него што јеси, можда би чак опазио

и то како је живи Тигар тек само фантазијама доступан.

Па би његов смисао могао почети тек послије његове смрти.

Зар Ти и мислиш да је Леонид цибетку намјерно поставио

у средиште Твојих великих очију. А само стога да би

Цибеткина судбина била одлучнија од Твоје.

Чак и онај њежни ужас што га њезина слика  у Теби ствара

као да је само благо подсјећање на муке

што се због Тебе догодише дивљој Тигровој души.

Нећеш, а и не би требало да знаш колико ћеш се Ти

пред Цибетком, мучити због другога.

Није ми још увијек сасвим јасно зашто сам се, док Цибетку

гледам, морао присјећати и Тигрове судбине. Ваљда зато

што не могу равнодушан бити пред тим чудноватим

бићем. Јер запазио сам већ да њезине утрнуте  очи

у мене продорније гледају него што су гледале тигрове очи.

Зато одмах мислим да је и Цибеткина снага већа,

њезина душа опширнија, иако то изгледа немогуће.

А ипак све чешће доживљавам да ме из сна буди њезин

ситан, једва чујан крик, а сасвим благо трепнем када чујем

грозан Тигров урлик. И схваћам одмах : Он је с одређеном

намјером створио тај тако привлачан лик Цибеткин.

И сигурно је очекивао да ће се у мојој смушеној души

то двоје различитих стално борити.

Само још не знам

да Он  о побједи уопће није размишљао. Иако је љубио

Цибетку, а можда чак и мене, могао је пожелити да

Тигар буде јачи, јер му се понекад причињавало

да бих услијед неке своје охоле осјетљивости могао

починити нешто страховито, чак и неприкладно.

Зато је и настојао да ме држи у неизвјесности.

По Његову је налогу Цибетка боља од осталих животиња.

Али, ако добро промотрим, Он није Цибетки дао стрпљење

Тигра. Само је нејасно наговијестио да она

може увијек пратити трагове свих мојих суморних чувстава.

А Ти као и да не знаш што се заправо догађало с оним

Твојим доста нервозним Тигром у вријеме док је Леонид

смишљао Цибетку. Скоро си сигуран био да је Тигар тада

већ мртав лежао, иако добро знаш да такви створови доста

тешко умиру. Можда си желио да се заврши живот његов,

јер, угледавши Цибетку, помислио си да је за Тебе најбоље

да будеш с њом. Она једва примјетна двојбеност творца

тога створа као да имаше неке сличности с оним што сам сањаш.

Па се зато  наравним  чини желити Тигру тешку смрт,

само, ни то Те неће одвратити од тога да у потаји

мислиш баш на њега. И тако – не можеш разлучити,

тко кога устрајније воли у овоме метежу, иако је свака

љубав жалостиво смртна. Али Ти не можеш никада, и

неопростиво је што то још спознао ниси, остати сам,

без тигра. А то што си се надао да је Цибетка Твојој

души ближе биће, заблуда је заљубљених. Зна се већ да не би

могао поднијети самртни хропац вољене, тиграсте животиње.

Па када нешто слично томе чујеш одмах се понадаш

да то ипак није онај прави Тигар. Можда неки лутајући.

Али, зашто се онда надаш да ћеш се одрећи Тигрове визије?

Цибетка Тени  не може пружити цјеловиту илузију. Јер ако

већ познајеш траг шапа великих у пијеску пустињском, мораш

замијетити да је цибетка оставила отиске малог миша.

Још ћеш се пуно пута Ти понадати да ће снови

бити савршенији ако њима влада Цибеткина воља.

А из непрозирне таме опет чујеш како на тебе страшно

режи онај сада веома

већ несретан Тигар. А волио си га

некад. Изгледа да он више не жели да Ти мислиш о њему.

Само, још га увијек боли Твој замишљен, мутан поглед,

што га Ти с радошћу  потајном управљаш на Цибетку. Та

мораш схватити да се једноме, никада добро схваћеноме

Тигру не може свидјети изглед Твојег срца у новој љубави.

Јер, и Тигар је сањарио понекад о души која би се

сасвим и без страха препустила његовој страсној дивљини.

Ето, зато је бол његова живота тако разумљив другима.

Оно што Ти сада осјећаш томе је болу слично.

Одистински часовито желиш да Он и није никада пред Тобом

стварао ону невјеројатну и ужасну Цибетку. Без ње би Ти

лакше подносио свој јаросни очај, а и неиздрживи притисак

постојања Тигрова. И не би се бојао толико колико се

заиста бојиш. И мање би желио да од појаве Цибеткине

створиш себи неку сасвим неприкладну илузију,

која Те ни тако не може ни од чега заштити.

Та и без  Тебе, и без онога озлоглашенога тигра,

Цибетка је у највећој тајности проживјела живот

који Ти нећеш никада добро разумјети.

Ја сам се сулудо понадао да се у ткиву

Твоје слабо распрострањене поезије  може наћи нешто

од онога што је било потребно за Цибеткину појаву у свијету.

Сада и сам увиђам да си претјерао у замишљању,

и да многи изрази снова бијаху узалудни. А и

онај од којега си понешто у стрепњи очекивао,

показао се прилично недостојним снова снажних

што их треба имати сватко тко чезне за Леонидовом

Цибетком. Зашто ли си само толико немогућега очекивао

од једног обичног, дивљег тигра. Па си прекасно,

када је Леонид већ прецизно разрадио све коморе срца

оног малог али замршеног бића лукаве животиње,

брзо и недовољно обазриво покушао ријешити се

утјецаја што га на Тебе имаше баш Тигрово срце.

Зато сада нама изгледа да си доста брзоплето хтио

стићи тамо камо је Леонид полако и с јадом великим

једва стизао. Превише си се изморио поред Тигра,

па си желио одмах бити тамо где ће Цибетка

непрекидно само представљати радост за Твоју

претјерано меланколичну душу. А то нитко није

очекивао од Тебе. Та мени је одавно већ разумљиво

да Леонидова Цибетка у таквом срцу какво Ти још

увијек имаш не може учинити ниједно добро дјело.

Можда бих ја могао, ако бих баш морао, рећи Теби још

понешто о ономе што је неминовно између Цибетке и Тебе.

Али, зар бих Те охрабрио ако  Ти кажем како је Онај

што полако измишљаше Цибеткино тијело с духом, и о Теби

у непоузданој сањивости размишљао. Зато Те и

није никада видио сасвим јасно. Можда те је чак замијенио

с неким тко не постоји више. А и онај тиграсти лик

за кратко је само привукао пажњу његову.

Одмах је Он заборавио, или никада ни мислити није

хтио на језовите посљедице Твојих снова стварних.

Наслутио је, а чак сам и ја замијетио, да си претјерао

у увјерљивости сновиђења, иако си их се бојао.

Зато ми је и било тешко да Те стално пратим. Ипак сам,

колико год сам могао, настојао на томе да близу Теме будем.

Тако сам и могао видјети све што си скривао у себи :

недовољно јасна чувства, неке свирепе илузије

од којих си понекад бивао сањив и болестан.

А ипак, све што си Ти сам замишљао било је боље

од Тебе. Зато и вјерујеш да је стога дошло до

стварања Цибетке. Та уистину се чини да си Ти

у својој несмотреној жалости мислио само на оно

што би Он могао створити, надајући се радосном исходу.

И ма колико год се сада претвараш да ме не разумијеш,

чини ми се, ја  Тебе разумјети морам. Вјерујем, то је

стога што сам упркос грубој доброти срца, и сам желио

бити схваћен. А и зато што су наше  унутрашњости

одвише сличне, те се подједнако заносимо нечим

што се чешће скрива него налази. Али још увијек

увиђали нисмо какве би љупкости или какве опакости

из тога проистећи могле. И  –  за кога од нас двоје?

Особито нам је нејасно, иако то не показујемо никад,

у каквој би вези с тиме могла бити Цибетка.

Питам Тебе. Више си од мене залуђен створом овим,

којега је чак и Он доста дуго тражио у меморији свемира,

па га је, изгубивши већ наду, доста неспокојан,

једноставно сањао. А ја сам једном помишљао и на то,

да си можда Ти, а послије Тебе тек нетко други

намјерно сањао исто обличје –

а зар знамо зашто се оно искристализирало до краја

баш у Његову духу. Можда је разумио да само Он

може удовољити Твојој чежњи за недостижним.

И понадао се да би Цибетка могла имати

становитог утјецаја  на Тебе.

На мене више

није мислио. Фантастично створење као да бијаше

предодређено да постане само Твој непотребни  пријатељ.

Одједном о ономе што се са Цибетком догађало, ја ништа

не смједох знати. Ваљда замршене појаве у природи само привидно

једноставној, на посебан начин  испред нас ишчезавају.

А човјек, тако изгледа, и не зна што се тиме хоће постићи.

Ипак је истина да је постојала  Цибетка и неко је вријеме

ту и тамо виђана. Толико је свој утјецај на све простирала,

да јој ни снови сасвим залуђених особа не бијаху важни.

И тек, можда одједном, у трену неухватљивом,

све је напустила. Свијет, тако бар мишљаше Он,

остаде без цибетке пуст. Касније су и други размишљали

о томе, али нитко није био довољно упоран. Само је Њега

душа болела и подузео је све да поврати Цибеткин сјај.

Он ће, а о томе  је много већ бесмислених ријечи  речено,

уз помоћ једне књиге, једног недосљедног нацрта

обликовати ту нама непознату животињу. Али, баш тада

почиње моја стрепња, иако се сада више и не зна

точно због чега би стрепити требало.

Та зар Цибетка није Његовим посредством и на јасан начин

заувијек у свијет усељена и у кошмару свијета смирена!

Морао бих  и ја већ повјеровати да су сјене ишчезлих

у средишту таме и свјетла сасвим умирене. А ипак сам још

увијек болесно узбуђен. Зар Леонидова Цибетка мора

у души људској тежак немир изазивати?

Коначно би требало, иако то сада већ изгледа немогуће,

ријечима једноставним исказати што се збива кад

некога мучи туђи сан, туђа визија коју једва

да разумије и творац њезин савршени. Несретнику

умире ли душа, а он се и не досјећа тога

да су туђи завршени снови веома опасни.

И тако ће се још  неко вријеме слика стране слике

у његовом уму одржавати неприродно јасно.

И тек када се његови властити снови почну распадати

он ће  схватити, иако ће то тада прекасно бити,

да су све илузије о туђим илузијама биле наопаке.

Али натраг више неће моћи,

јер заувијек се неопрезно изгубио у метежу друге душе.

А тко у туђој души залута,

може  бити сигуран да се никада више избавити неће.

Па је за таквога можда и боље да се скита

лабиринтима што их чини мноштво непознатих бића.

И да, ако му то затреба, силом повјерује

да се ту налази по властитој вољи

и да је добро дошао . И –  може остати довијека.

Само, тај створ нека никога ништа изравно не пита.

Мора бити миран и жаром ватре стално обасјан.

Љупка би Цибетка, која по свему судећи

господари таквим чудним крајевима, могла постати

опасна, јер се још увијек вјерује

да је више нигдје нема.

 ЕПИЛОГ

И тада, још далеко до краја заноса, чујем да је у

Алзасу дана неких скорашњих виђена жива Цибетка.

Срећом, Леонид о томе није  ништа сазнао.

Да га је нетко могао суровом непажњом

на ту алзашку Цибетку упозорити, дух би му се смутио.

И тко зна да ли би икада  створио своју фантастичну

слику  Цибетке. И да ли би уопће био сретан са створењем

које се у многострукој свјетлости лажи и истине исказује?

Та баш нестајање бијаше његова стваралачка идеја.

Ми остали не знамо да ли за створове што ишчезавају

има наде. Требало је Њега познавати, мислити онако

како је Он мислио, па би нам можда све било јасније.

Ја знам да то не могу. Само у ријетким часовима

племенитог лудила помислим како је добро што Он

није сазнао ништа о тој наводној алзашкој Цибетки.

Срећом, прије Смрти, није се нигдје појављивала.

Па, ако сада баш и лута тај створ пољима Алзаса,

ја сам онај који у то неће повјеровати.

Постао сам склонији тегобном измишљању

него што бих се могао освртати

на неке недоличне чињенице.

______________________________________

Марија   ЧУДИНА  (1937 – 1986) .  Песник, прозаист. Књиге поезије : Нестварне девојчице  (1959), Паралелни вулкани (1982) …

Овде су уврштене Маријине песме прелиминарно објављене у  Књижевности, 1 – 2 / 1982, у  КР, 209 / 25. 5. 1983 и 301 / 1987, и  у КН, 747 / 1998.    Видети: http://belatukadruz.wordpress.com/2011/07/26/%D0%BC%D0%B0%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D1%87%D1%83%D0%B4%D0%B8%D0%BD%D0%B0/

http://zlatnirasudenac.wordpress.com/2009/06/03/marija-cudina/

http://okruglisto.com/index.php?topic=228.0

http://sr.wikipedia.org/wiki/Ogledalo_pesnika_-_Marija_%C4%8Cudina

http://www.okf-cetinje.org/OKF-Marija-%C4%8Cudina-%C4%8Cudovisni-krematorijum_376_1

Advertisements