Богдан ЧИПЛИЋ

Ч

 

                Ветрењача

 

Ветрењача има једна у Бечеју крај гробља,

а знам ветрењача четири – пет у чурушком  хатару,

и код Кумана, у Банату, видео сам их толко пута,

раширених крила, као раширених руку,

где машу возовима у пролазу и разјапљеном небу,

и лепршају својим поцепаним поњавама.

Негде су сачувале још све четири руке очајне,

а негде су сакате остале само са по једним крилом,

и такве када машу у ветру тужне су и жалосне –

те неме удовице осиротеле усред поља

што до неба вапију само покретима својим.

Јако сам их се бојао у детињству –

мислио сам да су вештице у њима гнездо свиле

и да се с неким невиђеним силама боре,

у очајању да машу или да прете страшно.

И кад сам одрастао бојао сам се још увек

да им се приближим и у сенку станем

и увек би зазебао на дну душе кад би се која рука,

уз стењање тешко, окретом приближила из висине

и чудно лако у небо опет се дала.

Поњаве на крилима изрешетане ветром и годинама

једре високо ударајући крпама – ранама

као поцепаним завојима сломљених руку.

О, како стењу курјуцид дрвени у болном замаху

и како јауче ветар  кад вира на платно

а казук не да рањеном крилу са места да макне,

већ га закова у земљу бесно себи вуче,

тада се ђаволска греда под шатором смеје

и  великом медведу голица усијану осовину

те и он поиграва у незграпној својој радости

што ветар залуд једе – млети се ни данас неће,

јер нема шта у жрвњеве да се баци,

сву храну мрве незајажљиве дупље млинова.

Узалуд ветрењак отвара велика врата

и позива и нуди свог млина ветрењачки посао,

он само у мислима чује ломљаву страшну главнога сена

осовине тешке над каменом и горњег и брзог кола,

и венца зупчастог бесне шкргути –

и види као у сну где мливо у гуслом млазу

тече као бела крв низ дрвене олуке.

Сад ветрењача стоји над отвореним пољем и небом,

полумртва на по ока прати облака ток,

кишних великих лићурака и белих питомих бућева –

не уме више да из њихова пута ветрове проказује.

Само приче о ђаволовима и вилењацима, татошима

што облаке и олује воде и ветровима управљају,

теку низ косе зидине високе с кишним млазевима,

а саме вештице гледају на прозоре високе

и потајно окрећу шатор са крилима на ону страну

одакле олуја јури непозната, и само њима знана,

и броје облаке над равницом.

______________________________________________________

Богдан ЧИПЛИЋ  (1910 –  1989.) Књиге песама :  ПОЉАНА, 1930; ПЕСМЕ ЗА ВОЈВОДИНУ, 1940;  ДИВЉЕ ЈАТО, 1952;  ПАОРСКЕ БАЛАДЕ, 1955; ОКАМЕЊЕНА СТАДА, 1958;  ОПРОШТАЈ С РАХАВОМ, 1960; ЈЕ Л’  ДОБРО ДИВАНИМ, 1964. – Видети : http://www.knjizevnost.org/rubrike/1033-rapsod-vojvodine-stare-2010-11-01-23-17-39