Ознаке

Срце

Из долине реке, из копаља трска,

Путања ме води у голетне стране.

Ноћ. Поју славуји, и на брсне гране

Као седеф бела месечина прска.

Већ ме ево врху. Свуда крш и саме

Две – три смреке шуме на храпавој плочи.

К’о благе и топле материне очи,

Лепе греју звезде и гледају на ме.

Уз Неретву, доле, бехар се разгрозд’о

Пун фењера стари Мостар трепти оздо,

Спава. Месечине покрило га платно.

Моје срце лети, и кличе, и гори,

Просторима кружи и, к’о метеори,

По родноме крају расипа се златно…

1912.

______________________________________________________

Алекса ШАНТИЋ ( 1868 – 1924 ). Песник. Књиге : ПЈЕСМЕ (Мостар, 1891);  ПЈЕСМЕ II (1895);  ПЈЕСМЕ (1901) ;  ПЈЕСМЕ (1907) ; ПЈЕСМЕ (СКЗ, Београд, 1911); ПЕСМЕ (Загреб, 1918)…

Омиљени српски песник (неколико његових песама певају се уз омиљене мелодије и данас). Након што је објавио 1901. године књигу ПЈЕСМЕ у  Мостару, доживео је критику Богдана Поповића у Српском књижевном гласнику. Поповић  прво хвали Шантићеве песме „Причу“, „Гривна“, „Моја ноћи“, „Остајте овдје“, „Моја комшиница“, етц. Поповић критикује  несавршени стил српских песника, Шантића, недостатак мајсторства. „Шантић добро пише кад пише дикцијом која му је позната, дикцијом које образац имате у Бранку и у народном песништву, и којом су са сразмерно малим разликама, према свом темпераменту, писали и Змај  и Јакшић. А пише рђаво кад пише оним уметничким, китњастим стилом, којим су наши песници почели писати од Војислава Илића, и који се углавном састоји у тражењу живописних и бележењу суптилнијих појединости, у бирању лепих речи (лепих по значењу и по изговору), у већем шаренилу боја и прелива. Међутим, ни он ни већина његових другова, нису за такав стил спремни. Тим стилом је нарочито тешко писати : ту су појединости чешће и суптилније, преливи тананији, потреба за маштом и емоцијом већа, а и хармонију је ту много теже одржати; у том стилу греше погдекад и велики вештаци. Тим пре ће грешити наши песници, у којих и иначе стил није никад био најјача страна. Човек се учи на обрасцима, а обрасци на којима су се наши песници могли учити том стилу, били су несавршени у многом погледу…“ Можемо се, донекле, сложити са Поповићем; али, понављамо, дух овог покојника није нас „кастрирао“. … Скерлић је, на другој страни, безрезервно  писао о песнику Шантићу : „Алекса Шантић нема „мртву душу“, и оно  што пева није ни „поезија трулежи“ ни „поезија грча“. Он је душевно и духовно здрав човек, који искрено пева оно што осећа и чији стихови су, што рекао један модерни песник, „ломни мостови бачени с једне душе на другу. (…) Шантић је један од ретких песника који не лажу. Он не пева из моде и снобизма, не жонглира речима и не везе фразе; он не тежи да стиховима изрази свој грч или своју гримасу, и да комбинацијама речи решава проблеме скулптуре и музике. Он у стихове меће откуцаје свога срца, не као песник, но као човек. И пре но што је написао своју књигу, он ју је сву у целини осетио и преживео…“  – И Поповић и Скерлић, књижевни ауторитети првога реда свога времена, били су само смртни људи свога времена! Нису били, на жалост, полиграфи. Ни један ни други нису написали ни једну успелу песму, или роман. – То напомињем због свих оних  књижевника српских, књижевних критичара и професора, који су изашли из шињела ова два књижевна ауторитета, због свих „кастрираних“…

Обавезно погледати: Јован Дучић: Алекса Шантић, у књ. Књижевне импресије, Београд, Слово љубве, 1982, стр. 162  и даље.

Видети : http://www.aleksasantic.com/

Advertisements