Ознаке


                ПЕРГАМЕНТИ

            (Нашао и превео брат у Христу Стратоник)

 

У манастиру Ватопеду

                                Године 1194 у Господу

                                нашем Исусу Христу.

 

ГОСПОДЕ,

седам година је прошло,

седам година дуги,

а ја не прођох

као други

у свој Твојој Слави

још ми се не јави Ти

Господе… (…)

 

И онда једне ноћи

у светој самоћи

чух тихи Глас,

ко  голуб бео,

мекани цео

ко паперје беле птице:

„Покри твоје лице

и заборави себе.

Ако будеш увек

чекао Спас за тебе,

и кружио увек

око твога Ја

ко соко око куле,

а ти збаци црну ризу,

ено,

градови су близу

а ти знаш пут…

 

Не мисли, Мили, да сам крут,

но треба да видиш

у тмини светли прст,

и сазнаш :

 

да носити Крст

значи велику Славу.

 

(………)

 

Заборави на себе

и спас сопствене душе,

и док народи се у незнању

и црној мржњи гуше,

и један другог гони,

и један другог руши.

 

Ти у твојој ћелији уској

пиши просте

вечне речи,

што од душе иду души…

 

Векови ће проћи

и људи ће нови доћи

и рећи:

 

„Колико времена већ прохуја“

а волеће увек ко и стари

само просте, искрене ствари:

мирис цвећа,

пој славуја,

 

Ти буди

та искрена проста Реч,

па у место бриге

за душу своју

и вечна неба,

ти чини

што другоме треба:

лечи где боли,

и воли.

 

То ти је моје

цело завештање.

 

У љубави је најдубље Знање.

 

И ја седим у ћелији уској

и пишем с дана на дан

док ми Лепота

прозоре пљуска,

ја сам као малена златна љуска

а живот је сав ко Сан.

 

И  писаћу тако дан по дан,

слагаћу атом на атом,

да ли ћу икад постићи

да саградим Ти велики дом,

огромну катедралу?

 

Ти видиш Боже

способност ми малу

а велику Љубав моју.

 

(…..)

 

Али у самоћи

ја чујем песму другу:

 

„Од цигло једне линије

и од цигло једне боје“

а за њима

очи Твоје

стоје

и гледају ме благо.

 

„Није у бојама варљивим

но у Језгру моја слава,

боје су Сан, сине,

а Ја Јава…“

 

Ја у тишини живим у ћелији уској

а на пољу пролази Век

са сузама,

болом и плачем…

и јуре браћа моја млада

са копљима и мачем.

 

А ја за други шум не знам

до кад преврнем тихо лист

и ко неисписан кад је он,

нек би ми живот био чист…

 

Окром слова у Славу Твоју

да не познам никад другу боју

шареног дугиног круга.

 

(…)

 

Јутрос док писах

у Славу Твоју

брат Роман уђе

у ћелију моју

и рече:

„У Христу брате,

за тебе живот  ко река тече,

мирно ти јутро,

мирно ти вече.

 

А мене сажиже плот

та да сам последњи скот,

не би ми теже било;

ко огромно жежено крило

све пламени ме пале,

где су те Милости

сад да ме жале.

 

Ево ти ових неколико речи:

О кад би то само

могло да излечи

то мучење

то кидање плоти:

 

Фатална

 

ТИ си  Бич

којим вечни шиба

половину човечнства…

 

ти кула си на брду горе,

којој приступају само

очи у Екстази,

ти Амбис дбок јези

у који се слази

с осмехом на уснама.

 

Ти си Светлост,

Бол

и  Тама.

 

Али ти ниси само Бич,

но и Служба,

 

како је топла

и слатка дружба

с тобом…

 

Ко сагледа само

твоје меке очи

зна да се и твоја крв точи

у пехар тако радо,

и носи у руци

ко вино младо

и моли пружа:

 

„Пиј,

пиј до дна из ове чаше…“

 

О није  трагедија

то што си Бич

но баш та предана Служба

да је дружба

с тобом

тако слатка и мека (….)

 

Ти златни си кључ

Капије затворене;

ти сребрна струна

на харфи што јеца;

белокосни чардак

у дубокој гори

коме коленима се ходи.

 

А твоја рука води

и убија

у исти мах.

 

Ти си губљење,

стапање,

последњи дах…

 

Коленима се теби ходи

и прилази

с очима у Екстази…

 

И тад постајеш

абоносни чврст

тешки и црни

Крст.

 

А душе под Твојом влашћу

моле, преклињу све:

„О распни,

распни ме…!“

 

(……)

 

Синоћ научник из Александрије

прође кроз наш мир,

и као госта прими га

наш скромни манастир.

 

Немасмо јестива многа

ни мирисних вина грчких,

да госта појим,

те га почастих Господе

ја грешним духом својим.

 

Стидим се тога чина.

 

Целу ноћ проведосмо

претресајућ

Плотина и Августина.

 

Ти знаш Господе

моје знање,

и сиромашно све имање.

 

О како сам само смео

амбицији дати се цео

да изгледам учен пред њиме.

 

А Скрушеност моје је име.

 

ДА, Скрушеност моје је име,

а ноћас ја сам смео

да се покажем цео

у својој надутости.

 

Шта вреди

Самоћа моја,

молитве,

бдења,

пости,

кад изгубим простоту душе своје.

О Господе,

а очи су духовне моје

Благослов Твога Вида.

 

Образ ми рујан сав од стида

због надмености моје (…….)

 

Но Апостол лепо вели:

„И напиње и надима знање

и гура душу тако

у понор, очајање…“

 

Оно улива култ себе

и затвара срце у кулу

беле слонове кости

цењење себе,

служење себи,

служба је без Милости.

Сотонска реч је

Ја знам,

и знање све имам

 

У  ноћи док жичак

на столу ми тиња,

и ја слажем реч по реч,

и кичицу  квасим у злато ново,

и красим прво слово,

из дубине моје опет

ко да чујем Вечног Глас:

 

„Ко  Мили Спаса хоће

не једе слатко воће

дивљења и признања,

ближњих својих…

 

Но наг он стоји

на брегу

ко зимски јаблан на снегу

сам…

и чека.

 

Остави све

и наћи ћеш све.

 

Заборави чула, сујете пир,

и у душу

саћ ће ти мир…“

 

Мој  жижак се полако гаси,

ал  изнутра

Светлост се пали.

О Господе,

како си милостив, велик,

а ја мали…

 

(….)

Изађох у врт,

уз кипарис висок назрех

да црна сенка стоји,

ах, то је брат Сергије,

што ноћу звезде броји.

 

Брат Сергије је Милост

нашега  Манастира,

он је сребрна жица

на којој Господ асвира

своје најлепше Песме.

Он не спава скоро никад,

најтеже постове пости,

ко пергамент му је лице,

испале јабучне кости,

ал сав је у Милости.

 

Блажени брат Сергије.

 

И ја му приђох:

„Бог нек је с Тобом,

у звезданој ноћи, брате!“

 

„Бог с Тобом, у Христу брате,

Нека те Милости прате

Највишег вазда…“

 

Ти увек звезде гледаш,

па зар се не бојиш брате

да не изгубиш очњега вида?

 

Не, више се не бојим.

 

Господ је срушио зида

између Њега и мене,

ни мрке све копрене

слепила спољашњег вида,

сад кад више нема зида,

не би ми сакрити могле

Светлост велику моју.

 

А за ту Светлост

ја немам речи,

кичица нема боју

зато удубљујем душу своју

горе у звезде.

 

Између њих и мене

постоји чудна веза:

оне су ко златан ветар,

а ја ко танка бреза

која се повија.

 

Оне су свирача руке

на невидљивој харфи

а ја мелодија…

 

И свака од њих сија

и гледа у срце моје,

тамо где свеће стоје…

 

Безброј, безброј свећа,

а свака се од њих сећа

да је некад горе била,

а сад је свака од њих

склопила златна крила,

и чека…

 

Чека Час,

велики Час,

за све нас :

Кад се душа тела ослобађа

и у Вечно рађа.

 

(……………..)

_______________________________________

Јела СПИРИДОНОВИЋ – САВИЋ (1891 –  1974.).  Углавном заборављена песникиња.  Књиге : СА УСКИХ СТАЗА (1919), ПЕРГАМЕНТИ (1923), ВЕЧИТЕ ЧЕЖЊЕ (1926), ЈЕСЕЊЕ МЕЛОДИЈЕ (1939). Треба поново ишчитавати ову песникињу  и видети, преиспитати :  да ли  ова песникиња „драгоценог мисаоног блеска“ (Тодор Манојловић) , тј. њена мисаоност, није могла да савлада велику ерудицију и преобрази се у прави поетски импулс? Изненађује да српски песници последњих деценија  20. века нису ишчитавали њену књигу „Пергаменти“, или ако понеки можда и јесу, да нису нашли подстицаја у тој књизи, коју је Дучић сматрао једном од најлепших књига на српском језику после Првог свестког рата…

Видети:  http://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/06/20/%D0%BA%D0%B0%D0%BA%D0%BE-%D1%98%D0%B5-%D0%B8%D0%B7%D0%B4%D0%B0%D1%98%D0%B0-%D1%81%D1%82%D0%B8%D0%B3%D0%BB%D0%B0-%D1%83-%D1%80%D1%83%D1%81%D0%B8%D1%98%D1%83/

http://en.wikipedia.org/wiki/Jela_Spiridonovi%C4%87-Savi%C4%87

http://zlatnirasudenac.wordpress.com/2009/06/01/jela-spiridonovic-savic/

Advertisements