Ознаке

С

Ћутање

 

Језеро мирно стакли се и блиста,

Ни воден коњиц таласић не креће,

Ни дах ветарца несташно не леће

Да посукне та површина чиста.

 

По њој се шире као преко платна

Сликара неког божанског, незнана

Висока стабла лиснатих јаблана

И с небом плавим кугла сунца златна.

 

Видно у складно Једно све се слило.

У лаком чуну ми смо ту стојали,

Ћутећи, неми насред воде сјајне.

 

И ипак ми се тада учинило

Ко да смо чак у бескрај путовали.

И да смо чули свиоју ствари тајне.

 

Месечина

 

Небо је мирно, метално и глатко.

По њему кугла месечева клизи

Лако ал споро, и у милој низи

Вече је тихо, сребрно и слатко.

 

Ко магла лака, по језеру пала

И разлила се месечина сива.

А месец – није, него авет жива

По очараној води пливат стала.

 

Жуборкајући скакућу таласи

На бела бедра јој, ко да је гоне,

А она час на вал, час бега, тоне.

 

И сребрне јој замршују власи

Несташни вали, а она се не да,

Отима се, брани и од сласти преда.

 

Повратак

 

Плове таме дубоке с немим шумом;

Душа ноћи лепрша као сова

Меким крилом; месечев крвав лик се

Злокобно јавља.

 

Украј пута сабласти чудне јуре,

Ничу као из земље, у трен ока

Ноћ их гута, ко да се њима храни

Вечита несит.

 

Неба нема. Само где месец ниче,

Лежи облак свечано мрк и тежак,

Ко саркофаг изгледа; небу самом

Уздигнут горе.

 

Дуси ноћни немо тај ковчег носе

Мору једном, ко гроб дубоки мртвом;

Месец као буктиња смрти светли

Погребу немом.

 

Моју љубав умрлу носе дуси,

Мрачни дуси носе је мору мрачном.

Све и свуд је тама, тек сан њен вечни

Бео је ко снег.

(…..)

 

Кроз Вардарску клисуру

 

Кида се Вардар кроз суро камење;

часом се пропне ко шинута гуја,

час опет сплине, смалакше му струја

и само дрхће ко тајно грљење.

 

Обамре најзад, сав стишан и мали;

дубоке воде замишљено ћуте;

стоје јаблани и врбе погнуте

од мисли : куда то пролазе вали?

 

Пун иза кланца месец се помаља,

сребрн, с облаком дугим преко среде,

ко змај са крилима раширеним сушти.

 

И чим се јави, сјури се и сваља

на вале страсно – и ко бајке седе

бљескају, тону сребрне крљушти.

 

Пред уништење

 

Целог смо дана клизали по путу

од Жура до Љум – Куле; споро, тешко;

прошло је све већ што беше витешко,

још само оста у скривеном куту

 

срца ко нека тајна жуд страдања,

воља за испуњавањем судбе. Кола

тма скрханих, ко толко наших бола,

леже, ко лешеви сред распадања.

 

Довршена је њина задња трка;

и њин се живот доконча у смрти;

и све је само костур пуст и крти.

 

Ноћ се ко гроб отвара мразна, мрка –

док чудно стоје, пала с Млечних пута,

Велика кола неба изврнута.

 

Смех

 

Албанске горе у сунцу се оре

од белог смеха. Ко низ снежних зуба

блиста се оштра пруга горских руба;

кикот се шири од горе до горе,

 

и ко расуто сребро прска море.

Висим на рубу понора бескрајног,

пламтећ од једног осећања тајног

ко пожар којим сунце тонућ горе.

 

Драж ме опија смрти тако близе :

ко облак онај што над морем гине,

пусто, без гроба и без отаџбине,

 

постати ништа! Саме мисли клизе.

Док у сунцу горе брда насмејана,

и шуми у бескрај сињи бол Јадрана.

 

___________________________________

Светислав СТЕФАНОВИЋ  (1877 – 1944). ПЕСМЕ I – III, Мостар 1903, 1904, 1905;  СУНЦА И СЕНКЕ, Београд, 1912; СТРОФЕ И РИТМОВИ, Геца Кон, Београд, 1919; ГРАНИЦЕ, С. Б. Цвијановић, Београд, 1928.

Видети: http://www.dj-media.net/clanak/2768/Zahtev_za_rehabilitaciju_Svetislava_Stefanovica.html

http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?topic=302.0   http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2_%D0%A1%D1%82%D0%B5%D1%84%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B_(%D0%BB%D0%B5%D0%BA%D0%B0%D1%80)

Advertisements