Ознаке

ГОРКИ МЕСЕЦ

 

            С Тобом

и кад заплачем

ја уистину певам.

 

Горки месец

откинуо лиснату грану.

Усилило, запраштало

изнад наших тела.

 

Калуђер се огледа

у шуми митровданској.

 

И трају хајке безочне.

Лове нас  звери из давнине.

 

Падају звезде у смирај

а смрт је тако близу.

 

ТАВНИНА

 

Тавнина  ме прождире

јунак – мајко

неоплакани гробови

и Божја воља.

Време гради, суза разграђује.

Сред чума и непоменица

не водимо род свете крви.

На путу за Делфе

упознајемо сами себе…

 

ЦРНА  РИБИЗЛА

 

15. 04. 1999.

Из горке земље пшеница Вам ниче

цвеће има боју Нечастивог

уједа радост Ваша

као бесан пас

црна рибизла

из нане Вам цвета…

 

ЦРНА РЕКА

 

У Црној Реци

с браћом монасима

тишину слушам.

Букоба шума затвара небо

трон за молитву чува.

У стени молитвеник

ластавичје гнездо

клешемо.

 

Цвета српска рамонда,

биљка вечно зелена

с љубичасто – плавим цветом,

латице шири.

 

Тугом занесени

тражимо Те,

чекамо…

*  *

 

СЛУЖБА СВЕТИМ РАТНИЦИМА

 

(…)

 

Преподобни очеви,

Србине Константине,

рабе божји Мирославе,

Болани Дојчине,

небески људи,

земаљски анђели,

светилници моравских слика,

чуда и парабола

уписаних  на облацима

и на  малтеру,

добру нађосте лествицу,

којом узиђосте на висину

Моравског стила.

Прија Литургија – утриница,

повечерица и поноћница.

Листам Рожданик, Громовник о коледама,

Минеј и требник;

чека ме паприка у урди

и млеко од риђе козе

да преболим псалтирско – наусничарским

израженијем

стоједну годину робије Станоја Младеновића –

Ћуковића

старовремског  даскала

што пописа крв с бугарских кама

и завет остави: Узми се на ум, ил’ на Свети Наум!

 

Служба и напев мој

кроз камен гледа

награде и нагрде –

очеви једу кисело грожђе,

а деци трну зуби.

Не разумеју

да злато засија

тек по проласку  кроз огањ,

да брат каткад крволочнији постане

од туђина.

Штале нам старије

од царства њи’ова,

па сигуран у снагу и Силу Светога Духа

полажем присегу ромејску.

 

Служба и напев мој

кроз камен гледа;

мноштво сватова,

а мањак витезова,

незналице,

безбожници проговорили

на поклоњењу тророгој карапојли.

 

Преподобни очеви,

Србине Констатнтине,

рабе Божји Мирославе,

Болани Дојчине,

црвенкасту прашину,

прах вулкана угашеног,

газимо,

за руке се држећи,

надомак Иван – куле застајкујемо,

заштитно знаковље  нам кости витешке,

себарске и меропшке,

дојдомо си дом

на огњиште Косанчића,

преко Косанице,

реке скоковите,

изабрав богатство слика и речи светих.

 

Оброњава се време,

епохе се строваљују у суноврат,

ајооој, смрти, црна ли си!

Сваки дан узимаш Милице,

односиш Бојане.

Краткоћо живота,

пролазности опора,

не отимај ми оратаљке,

запаљену сламу у ракљама

којом витласмо у  шљивару

током марта

за плодност њива.

Прекинимо ходочашће Горкој води

у Вароши Ђавољој!

 

Зјап,

гола зјап,

около – само гола зјап.

Лековито је моје село

кад је у њему

Престоница Корњача.

 

Не роварите по животопису,

прочитајте стихире

и стихове,

једном до више пута!

И не лажите друге;

од простих су речи.

 

Не затрпавајте стазе детињства,

беле брезе, скривене, ћумуранске

од Голубовца,

преко Широке,

до Над Ваде

и Над Реке.

Не гасите пламсаје њива – Мајковац,

Орнице,

Тршевине,

Големо дрво,

Рид,

Николина.

 

Штедро корачајте,

о Свети ратници,

очеви и  браћо,

милости,

не  журите

на сахрану ми!

 

Ја сам меропх пореклом,

словест по знању,

живим век Људеје,

древне земље

наспрам

отровне Сенке

с  Алпа.

 

ПЕСМА ПЕТА

 

Ирмос :  Прохор Пчињски

 

Деветстопедесет година обстојава

закриљен Рујном и Козјаком.

Жеглилово. Архијерица.

Стубал. Рељан.

Појиште. Буштрањски рид.

Русце с црквом Светог Илије.

чији олтар остаде Србији,

а западне двери доделише Турцима.

Дванаесто коначиште у селу Коштуне

Моравског друма

до Цариграда.

Крстиловица гледа –

јада се Плачковица  Чемернику.

Растају се воде њи’ове,

одлазе у Јегејско и Црно море,

Прохор подучи овчара,

потоњег цара Романа Диогена

да пренесе Константинопољцима :

Сунце се рађа на Радан ил’ Рујан гори.

Страшно посеченије  и

тешко промишљеније надживе

зломислеће походнике,

Кумане и племе Узи, јужноруско.

Краљ Милутин учини различније дари

наспрам огњених река, шкргута зуба,

звеке ланаца и зубате аждаје

за одоравање туђе њиве

и грех погрушавања воде…

 

Писмо Хиландарцима, братији нашој милој

 

Трепери и бруји

од ветра

из дубине бездана;

подрхтава и јечи потмуло, опасно;

Тројеручице,

да ли је вода голема,

ил’ је река непрелазна?

Свет је дошао на крај,

Тројеручице!

 

Под пуним месецом

од Голог Рида до Мрамор – камена

кулаш ми небо, голема истина,

а горка слутња – слатка земља.

 

Суре орлушине и гавранови побелели од старости

нагрнуше на срце, стоноге,

и зловаре душу;

под земљу одвукоше сузе –

вреле сузе од мене једино остадоше.

 

Врбову свиралу и маслачак

Перунови потомци носе,

дивизму и подубицу;

не препознају и не беру

по земљи рођеној…

 

Помрчина; мрак.

На леђима, под окриљем нечастивог.

 

Далеко, изнад две ватре и воде

две су жене високо у плаветнилу…

 

Певамо у пустињи,

без наде остадосмо,

а рана је жива

и само наша…

 

Глагорак, грагорак, кијањче  ил’ бренце,

прво, друго, треће.

Утајено благо за прах и олово,

Јован Чавдар, смеђокос, подиже јужну Мораву

из  корита за обрачун са невернима…

 

Запис је варљив, сећање је трошно,

године су у латицу стале…

 

Топлица и Косаница теку

из  убавих дојки спржених усијаним машама,

из вриска.

 

Јагње моје бело,

губим лик и десницу

и постајем дуговечни зелен бор.

 

Врба над реком, поље под наном,

босиљак у цвату!

 

Копашница, Паликућа,

Буниброд и Пресечина.

 

Збежиште и Жижавица.

 

Шарлинце и Горина.

 

Црцавац, Дрводеља.

 

Тодоровце, Купиновце.

 

Магловита Разгојна, Грајевце.

 

Навалим, Злођудовце,

Чукљеник и Номаница.

 

Лични До, Палојци, Крпејци,

Јаворје, Козило,

Ждеглово и Коњино.

 

Кривача, Шумане,

Капран, Газдаре,

Пусто Шилово и сирото Негосавље.

 

Реткоцер, Бучумет и Добри Дол

подно Петровца.

 

Вртоп, Цароводик,

Иваново Свињиште,

војни логор Секицол,

равно Пертате,

и Слишане,

подно планине, големе…

 

Гуши ме паучина у плућима,

срдња и сукобица

што трају вековима.

 

Занемела земља кнеза Вишеслава

и браћа која преверише.

Преверисте из разлога свакојаких,

ал’ што   на корен ударисте?

 

Али не помислих – Бог је високо,

Господар је далеко.

 

Виноград  Твој,  Боже, добро оградих,

још га чувам спремно и постојано –

Твоје Слово за покољења.

 

Не смета ми тиха киша о Крстовдану

и лишће неопало –

што се лист држи дуже,

то се зима даље пружи!

 

Кајмакчалан је величанствен,

капија слободе, и још је лепши Ртањ.

 

Духовна глад је бескрајна.

Зашто донебесно и онострано не појмисте –

питам свете мученике, свете краљеве –

што ливаду голему и рајску

зеленоодорној помами остависте?

 

Ниче нови босиљак,

ниче, али не мирише

по земљи Србији.

А једва је из ноћи изникао…

 

Расипа се снага

на ушћу Брвенице у Лаб;

пијемо медовину из Тракије  Трајанове,

а прати нас суснежица и несаница,

Црни Луг,  Стрмоклет,

несносне потере,

и заседе иза сваке окуке,

врлетне путањице,

коњче на издисају…

 

Најтеже је, братијо, у гробу остати

и из њега вечно живети!

 

Кроз сан на разломку светова

зачуо сам кукурикање петлова;

у сутон ступајући –

за мном омаја и забуна.

 

Младе гране не ломимо,

но корен јачајмо!

 

Говоре ли срца довољно гласно?

 

Шта кажу кружни симболи –

око, сунце, коло?

Млинови? Конаци? Земља?

Брашно? Довоља? Добриловина?

Црквиње и Бермет,

вино богова?

 

Одвајамо ли згуру од злата

и чувамо ли  од згуре   злато одвојено ?

 

Богородице  Тројеручице, Мајко,

много је грешника и некрштених,

у времену искушења;

много је  оних

који јуре свој реп као мачак.

 

Огњиште кројимо

и горке залогаје бројимо.

Кроз тмину  постојимо.

Кроз аркаде хује

Рибник и Свети Арханђели…

 

Закопасмо ватру,

жртвени камен и дрво

на дохват руку Германа и Неверника,

пронаћи га не могу!

 

Чија ли је,

коме служи

Болесно бела  Загонетка

Бодеж-кула?

Ко ми ноћас болове и претњу

кроз слатке снове  шаље?

 

Очврснута гримаса бола

са лица мог полако нестаје

с гангреном  наметног века.

 

Лице моје  натечено,

Поново ће бити озарено!

Што је од Бога, слађе је од меда.

 

Кад оздравим и на ноге станем,

јешћу млеко и сиреве са Комова,

без страха и без подочњака…

 

У трагању за тајном опстанка

умивам се на  вечним изворчићима,

удишући корење детињих бајки

и мирис погаче испод црепуље.

 

Поморавље је оџак

и свако је старо гробље

вечна изложба Троречја, Троморавља.

 

Фамилија, фамилија Божја – родбина Христова.

Божја њива, јер гробље је заиста

посејана њива Божја,

из које ниче нешто дивно и славно,

јер апостол рече : сије се у срамоти, а устаје у сили.

 

Препознајем

у камену тешаку и обличју надгробника,

крстића и  крсташа,

човеколиких стубаша

с вилама и анђелима на врху

(за самоуког клесара беху једно),

речи  Рада Неимара:

Мушки зидам, женском руком украшујем!

 

Бела вода, Крњево, Наупара, Велика Дренова,

Петријево крај Смедерева,

Темнич, Белогора и Николинци крај Сокобање.

 

Јездим кроз Троморавље

и знам да се на гробљима нешто чува,

нешто што труне, нешто драгоцено.

Тела труну, као што семена труну у земљи

пре него што изникну у сасвим новом оделу.

 

Цијуче длето у руци мајстора.

Мајстори праве вечне чуваре

длетоване, штоковане, шпицоване

и глачане…

 

Гробља су моравска хранилице и чуваонице

– наших ближњих, отаца и браће наше,

највећега блага на земљи,

блага Божијега!

 

Прах од тела предака наших

јесте прах што спава.

То није обичан прах него прах што спава.

 

Во вјеки вјеков пристижу из праха који спава

коњаници уморни

од Кладова до Јагодине,

преко Кучева до Неготина,

доносе стручак невена

из зеленог Поречја Николе Скобаљића.

 

На коњима носе Храм – Брвнару

са Трпезе подујевске,

где је  Иван причестио војску самодрешку…

 

Посматрао сам многе друге

и себе као умрле

и нисам се бојао доласка смрти.

 

Утупљујем жаоку смрти  за живота,

и кад дође неће имати чим да нас убоде!

 

Учитељ Радоје из Гумеришта покрај Врања

исцељује босиљком,

напојен иконом,

црпе моћ из три јабуке

и лечи падавицу, несаницу и уморицу

и мудро ћути о Тајни

Вражјег камена покрај старог Трговишта…

 

С капљицама кише отичем,

пред налетима олује разорне нестајем,

разуларени башибозук чељусти разјапио;

тигрови запосели двориште;

бештије на оџак нагрнуле!

 

Камо среће да је неко други

Последња одбрана!

Око соколово,

пупчана врпца…

 

Свемоћни Господе!

Честити игумане,

Мојсије Хиландарски!

Не дајте жезлу смрти да зацари

обзорјем наших зеница…

 

На видику је облак Смрти;

нестаје омлад,

воденице и помељари;

пчела украла тајну

чекетала.

Плуг је мач.

Чини се да јесте немогућем ратару,

али искорењенику ипак није!

 

Размилели су се искорењеници

земљом напаћеном и родном.

Крвава историја злата

и  неситост богаташа.

 

Мајко, мајчице,

вечна старице што окопаваш

градину и заливаш леје босиљка,

када сам се везао за Тебе,

љубави моја, свим другим везама сам се везао!

 

Родитељко моја, отаџбино моја,

спаси ме од навале туђинаца на мене,

зла прошлих деценија, шљива и ракије,

пораза и греха!  Негдашња благости,

не прерастај у суровост, у себичност и ништавило.

Животе моје, Најнежнија Руко,

што у недрима чуваш паре за медењаке

и радост голему  и неизрециву,

сагори све упљувке смрти

и сва стабла шљива. Јер не тражим много

од тебе, љубави моја; људи и прилике траже више!

 

Наводи, као некада давно, Мајко,

пређу на красно чамово мотовило,

и ткај на разбоју дугине боје,

ћилимове  и црге,

да по њима стигне Мајка Наша

Тројеручица и Свечовек,

чедо милости Оца и светлости Духа!

 

Помажите срце моје, братијо!

Помажите срце моје јелејем милости

Премилостивог

Господа мог.

Милост отвара пут к срцу свих створења

и доноси радост свима.

 

Помозите, Пророци господњи, Мајко Небесна,

сви откривачи огња испод пепела,

сви ронци у вулканска гротла,

дај ми, Мајко Небесна,

по бескрајној милости Својој,

као што си свакоме дала да открије

варницу, за којом роним,

док се све наше варнице не слију

у пламени пожар Сина Твог,

Тројеручице!

 

Усред граје и поруге људске

уздиже се молитва моја

к вама , братијо  Хиландарци,

к  Теби, Мајко, Свемајко,

и к Теби, Царе мој и Царевино моја.

 

Избриши, Господе, сва сећања моја –

осим неколико. Јер сва друга сећања

чине ме старим и немоћним.

Поведи ме стазама неутрвеним.

 

Мученици велике љубави,

ви што познајете љубав јачу од смрти,

молите се Љубави за нас!…

 

ПЕСМА ДЕВЕТА

 

            Прстен  Станијана Соколовића баба Стојни

 

Да заспим у спокоју

и прибиру

без зноја на прсима

и по челу тешкомислећем,

молитву своју изливам Господу,

и њему ћу изрећи тугу моју,

јер залима душа моја напуни се

и живот мој аду приближи се.

 

Најсрећнији на свету постао бих

да могу да истиснем болове у колену

(наслеђеним од дедова Голготе преко Албаније);

 

да могу да заборавим масакр

осамнаестогодишњака, стрица Станијана,

и  седмине Ивањчана

чијом се крвљу напи

марта деветстотиначетрдесеттреће

у Лебану  Бугарин Вичев,

не хајући за вапаје лекара Митића.

 

Постао бих Олтар завета

и Јеванђеља истинске вере,

узмогнем ли да оживотворим

прстен од сребрне парице

старамајке Стојне,

који она, пре пострадања,

доби од пасторка Станијана.

 

Па бих, као Проносилац из Ивања,

као са Јордана,

оживео Милицу из  Батајнице,

благоверног Душана, стрица,

деда Гојковог Бобана,

па Ненада и  Предрага,

и сву браћу редом пострадалу

од немила до недрага…

Сва делатност ума мога служи прстену ишчезлом.

Сва делатност срца мога служи другој,

вечној  Отаџбини.

Сва делатност душе моје  служи свељубави.

Кад прстен покојног стрица говори, Бог  говори.

Душа моја бди, и бдењем се на замара.

Бдим над причама моје мајке,

моје бабе, мојих мртвих,

и над причама воденице запуштене, и  мале цркве

на гробљу Ивањском, да докучим тајну поруку

љубави моје. Бдим над многим причама

које ме не занимају причања ради,

но Тебе ради, Господе.

 

Силазим дубоко у свој ум,

и налазим у њему  Искорењенике,

што спречавају улазак Твој, Светлосни  Царе мој,

и што испунише сву  Отаџбину моју и сав свет

причама  својим лажним.

 

Силазим дубоко у душу своју,

да видим како се у њој зачиње ново дете,

јер ново се рађа у страховитој

дубини душе човекове.

 

Приђи ми ближе, и још ближе, Оче,

величанствени Душе Истине.

Приђи, и уђи у мене дубље

него што мирис зрелих дуња ,

и светлост заранака

и ваздух планински улазе.

 

Покажи, Душе Свети, сав свој сјај,

сјај  планинских врхова, Петровца,

сјај  обилних пљускова,

сјај обнове,

да би душа моја познала

чија је она невеста.

 

Оче, дигни најсјајнију звезду

на пут мудраца са Истока,

мудраца првих,

што са трајним даровима

– вере, наде и љубави –

долазе у посету

Отаџбини нашој, најмилијима,

живима и мртвима…

 

(  1999 – 2000 )

 

______________________________________________

Ранко СОКОЛОВИЋ (Ивање, 1960. – ). Правник. Књиге : Непоклек ( 1996), Калина (1997), Огањ и земља, Небесница, Недоглед ( 1999), Агна и Макарије (2000), СЛУЖБА СВЕТИМ РАТНИЦИМА (2001)… –   После читавог низа књига песама, Соколовић је написао једну од својих најбољих  песничких књига до сада… –  Поводом те књиге написао сам : „ОТВОРИ  СЕ , ДУШО СВЕТЛОСТИ,  И  СВЕТЛОСТ ЋЕ ДОЋИ У ТЕБЕ. – Можда су, чак и неколико реченица, сувишне, уз најновију књигу  СЛУЖБА СВЕТИМ РАТНИЦИМА Ранка Соколовића (…)? Фасцинантан је број књига, плодотворност овог песника, који се припремао да буде правник. Уврстио сам неколико  његових песама у друго, допуњено, веома опсежно  издање антологије Несебичан музеј  (Мобаров институт / Заветине, Београд, 2000) ; „опкладио“ сам се, да тако кажем,  са будућношћу, када је реч  о Соколовићу. Овом књигом, колико древном толико и модерном и актуелном, песник  је потврдио да мој ризик можда није био сасвим непромишљен : одабравши  једну стару форму, форму византијске црквене поезије, којој је он удахнуо снажан печат савремености, Соколовић је пробио зидове, што су стојали између њега и истине, садржаја и форме, прозе и поезије, прешао је чудовишне планине, и упорним напредовањем  савладао бране које су стојале, чини ми се, пред његовим претходно објављеним књигама. На тако малом простору, који обухвата његова „Служба светим ратницима“ дотакао је белу пену на језеру ; отвориле су му се очи да види оно што су покушавали  покојни песник Иван В. Лалић, или још дубље и више умни  богослов владика Николај Велимировић. (….)“

Поводом ове књиге, сам песник је написао :   „Служба“ се завршава песмом, која је настала захваљујући  дивним и уверљивим сећањима једне од мојих сестара – Ратомирке Соколовић (1953) – чија ће књига „Моја Нијагара“, верујем ускоро бити обелодањена. На тромим точковима тела путовале су душе наше по овом свету обмана, који се трудио да својом тромошћу и масивношћу докаже важност своју. „Служба“ је првенствено посвећена светим ратницима, несебичним живописцима, јунацима и песницима, умним даровима, али је, пре свега, чини ми се, посвећена несрећној српској души, која зна да је важност у њој, и да су точкови њени само сенка њена и позајмица њена. Читаоче, ма ко ти био, помисли, да је Душа дала своју важност ономе, ко може да је носи. Тако је Душа изгубила на обе стране, и можда је постала небитна и сенка страшила као и тело оног који ово исписује. Верујем да је ова књига важна, како за мене, тако и за све нас, верујуће. Да садржи важност – светињу; она није нешто што се износи на пазар, да се продаје и купује, јер оставља и купца и продавца и удаљава се подједнако од обојих. “ За истином трчи душо моја, Сине Истине, и трчању њеном нема краја, нити имена њеном умору. / Боље, умири се, душо моја, и миром својим привуци истину. Како би ти назвала онога, ко би у поноћи рекао : не могу без светлости, морам трчати на сунце, да донесем неколико зракова?“

(………………….)

Видети:http://www.prafak.ni.ac.rs/index.php?option=com_content&view=article&id=1032&Itemid=886&lang=lat   http://www.knjizara.com/knjige/knjiga/116135_Policija+i+krivi%C4%8Dni+postupak_ISBN:86-17-13911-0

 

http://umetnostmahagonija.blogspot.com/2008/06/prostor-svetih-ratova3-80.html

Advertisements