Ознаке

ДЕВИЧАНСКА ВИЗАНТИЈА

 

                 ЗЛАТНА МАТЕРИЦО. ЦАРСТВА
 
Чујем како дише. Весталка
у црнини. Заражено јој тело.
Усићено. Зелено месо. Ја сам
плод енергије. Чудна игра
семена. Грч запаљеног језика.
У устима. Волшебност утопљеника.
Занемарили смо храмове. Наше
речи испуњене тмицом. У
оскрнављеној свили. У гладној
рђи земље. Грлиш ме.  Својим
паучинастим пипцима. Златна
материцо. Царства.
 
 
 
 
                        ХИМНЕ  ПЛЕТЕМ
 
Из трудног зрња је земник.
Дан пролази. Огњило на језику.
Химне плетем. На границама
царства. Нови народи. Одгурнеш
историју. Олуја и северњача.
Светлост грома. Нема памћења.
Гледајте моје руке. Над гором.
Над лазином. Муве и мрестилишта.
Глазба сфера. Бежећи из Калипоља.
У златни стуб се претвори. Роман
Слаткопевац.
 
                         ГНЕЗДО ЗЕБЕ ЗЕЛЕНЕ
 
Пламичак који пробија таму. Жедна
жеравица. Свет се на  елементе
распрсне. Земља. Вода. Ваздух. У
почетку бејаху речи. Можда басме.
Сумрачни суноврати. Где је твоја моћ?
У глади? У огризини? Ни из чега се
ствара. Народ. Звездана потвора.
Обнажени византизам. Кривом
бескрајног круга. Скровиште и пљусак.
Глас мртвозворника. Негде провири
гротло. Олтар. Љубичица. Постајеш
васељена. Шака пепела. У Росанском
јеванђељу. Гнездо зебе зелене.
 
                     ПРЕОКРЕТ И МАГНОВЕЊЕ
 
Шта је песма? Црна рађевина.
Стид и гнев. Звездана Патагонијо.
У смоници беласа раоник. Брушени
језик. Око премрежено. Долази
вода. Плахо. Ненадано. Њено
лице се мења. У јаје. У рибу.
У нама је кључ. Преокрет и
магновење. Страсни расип.
 
                    ЗВЕЗДАНА МИСТРИЈА
 
Како се отвара плод? Демоне
расколни. Примрзне лемеш уз
земљу. Изрони сунце из гробишта.
Погледа кротко у листове. Све је
извор. И пламен. И лед. Твој
беличасти дах. У вечној  невиделици
сјаји. Припитомљује нас. Зеленило
букне. Из малог златног ковчега.
Звездана мистрија.
Златибор
3.
Иње на смрчи
иње у коси –
колико годова у стаблу?
4.
Леденице висе
са крова. Смрзнут је дах
на уснама.
5.
Коњ у саоницама,
крај завејаних аутомобила,
пркосно галопира.
6.
Ни ветар не може
заспалу планину
да пробуди.
7.
Џиновски вргањ
на снежној падини?
Не – светиљка!
14.
Сабласна месечина.
Крик креје
с крајпуташа.
27.
Ослобођен леда
као радосно ждребе
рже Рзав.
(…)
Гласна гаталинка
(…)
испод црног прага
сабласни предели
језик ошамућен
осмеси муња
над мртвим градовима
анђели посвађани
капљица воде
на кори  оскоруше
извор скривен
листови перунике
у стршљеновим очима
зелен свемир
зрневље грожђа
под лозом просуто
озвездано небо
на морској косини
лаванда у ноздрвама
усамљени гробови
молитва мора
кристали галаксије
у зрнцима соли
претпоноћни вез
земља бљује семење
очи мртвих
месец над шумом
у трави крај колибе
гласна гаталинка
СЕСТРИН ГРОБ
            Надежда (Надица) Тодоровић 1942 – 1961
(…)
Прах тела
у земљи жедан
за извором жуди
У срцу немуште
таме може ли светлост
да затрепери?
(…)
Престала је песма.
Румени крин
никао је из грла.
И травка и цвет
имају нешто од њене
крви и душе.
И цврчак под
груменом и мрав што
гробну плочу претрчава
Баршунаст сестрин
глас дозива
из тамнила . (…)
Узалуд је будим!
Узалуд узалуд
узалуд!
У хладан мермер
претворене су
девојачке тајне.
Господе који јеси
за мене више никад
бити нећеш..
Откривање планете
 
Први утисак био је
Да то није планета већ птица
Мала сребрна птица
Залутала у тами наших глава.
Онда је примећена елиптична путања
И одређено место њеном сунцу.
Касније када је израчуната
Јединица константног убрзања
И на несумњив начин утврђен
Њен ниподаштавајући однос према смрти
Било је јасно да се не ради о птици
Већ о новој до тада непознатој планети наше
Галаксије.
Тајна азбука
на пожутелим
папирусима
сунце, лав и срна
крепки ловац
и мудрац замишљен
над круговима
тајном азбуком
песник је осликао
своју  судбу
Светло слово
наш сан је и
наш смер стрме
и стране стазе
у души брује
зрачне хармоније
руди нова зора
наши ритмови
тихо трепере
знамење праотаца
силнијим звуком
и знаком пева
наречје наше
тајна је тамо
и светло слово
слућеног божанства
Вид
У језерима северним. У балтичким
маглама. Разглобљује се време.
Устао сам. Сишао са планине. На
почетку лета. Светлост. Рат. И Вид.
Твој дах је румен. Ко цвет дивље
руже. Врховни боже. Старе српске
вере. Миришу  секире. Крв. И паљенице.
У рогу. Медовина. Предсказују жетву.
ЋЕЛЕ –  КУЛЕ
 
            I
Из жбуке. Из камена. Светле
лобање. Са оком свевидећим.
Траг звездане жеравице.
Страшно се племе. Из бездна.
Помаља. Ресавци процветали.
Кроз златна уста липе. Дишу.
Нишава плави поља. Пауци
град премрежују. Двадесет и
пет гроша. За одсечену главу.
Крај је пролећа. Црвена
мећава. Зидају мртви мајстори.
Кулу. На небесима
ОБИЛИЋ
 
         II
Шта је историја? Шта
љубичаста репатица. Небо
што полови? Скаске. Скаске.
Из запењених речи.
Лутајуће молитве.
За тренутак. Заустављамо
пакленике. Вилинско млеко
са усана ти тече. Вечна
загонетка. Илдерим. Пред
стаништем дивине.
Светли твоја рука.
У сребро. Окована.
ТРАВА ВИДОВА
 
Убери траву Видову. Врти се
понор. У нама. Море немерљиво.
Виде. Виде. Тако ми соли и
хлеба. Земље и неба. Тајно
жрвњаш речи. Огњем међ зубима.
Тамничар звецка кључем.
Укрштени су светови. Лаку ноћ
Сербљи. Демон  вам под узглављем.
Спава. Падају звезде липањске.
Ноћас. Не спомињите. Мртве.
Анђама
 
Чекајући. Тренутак песме. У немогућем
свету. Јечам. Метеор. Са наранџастих
јабланова. Пчела рајска. Лотреамонов
сатанизам. Прихватио сам пљусак.
Пкамењену мандрагору. Да ли је жежен.
Дан. У белом киту. У мрестилишту.
Господари река. Залази сунце. Небеске
воденице. Светлуцају. Захучи. Леден
вир. Златне ти букагије. Око ногу.
Свеже. Анђама.
Јасновици на њиви
Чујеш ли поруке. Других светова.
Фаетон. Зов свемирске Атлантиде.
Примакао се жедник. Као жеравице.
Таму осветљавају. Речник и беланчевина.
Сребрни пупољци енергије. Једриш
језиком. У глави. Зелене муње сикћу.
Обремењено пркосом. Семе твоје осваја.
Тече водоник. Из непогоде. Из матичњака.
Плођење и рађање. Одбацујеш законе.
Неочекивано. Заверенички. Усред зиме.
Цветови. Као јутарња мећава. Јасновици
на њиви. Обасјани речима.
______________________________________
Мирољуб ТОДОРОВИЋ (1940. – ) . Књиге поезије  :  Планета (1965), Сигнал (1970), Киберно (1970), Свиња је одличан пливач ( 1971), Степениште (1971) , Путовање у Звездалију (1971), Поклон – пакет (1972), Тридесет сигналистичких песама (1973), Гејак гланца гуљарке (1974, 1983), Телезур за тракање (1977), Инсект на слепоочници (1978), Алгол ( 1980), Теџтум (1981), Чорба од мозга (1982), Цхинесе еротисм (1983) , Нокаут ( 1984), Дан на девичњаку (1985), Трн му црвен и црн (1991), Девичанска Византија (1994), ЗЛАТИБОР, 1990;  ШУМСКИ МЕД, 1992 (библиофилско издање) ;   АЗУРНИ САН, 2000;  ПУЦАЊ У ГОВНО, 2001.  Тодоровићев избор је нешто проширен, у овом трећем издању, стиховима и песмама из  књ. „Златибор“,  „Шумски мед“, и „Азурни сан“, „“Видов дан“, „Белоушка попије кишницу“ ………
Избор је у трећем издању проширен : 17 песама. Било их је, дакако, више које су могле бити увршћене. Можда зато што је пролазио кроз више фаза, зато што је био сигналиста ( још увек је то : тачније онај који обнавља авангардне тенденције српских песника из прве половине 20. века), истовремено и песник визуелних и текстуалних песама, српски антологичари га нису процењивали узимајући у обзир све оно што је написао, до овог тренутка. Давали су стидљиво и на кашичицу  по две – три песме. Међутим, овај неовангардни уметник још увек иживљава оне тенденције које нису биле довољно или не  довољно поетски иживљене у време Мицића или Пољанског, и других : у том смислу, Тодоровић је и плодотворнији и занимљивији песник од  Милутина Петровића… За боље упознавање целине поезије М. Тодоровића, евентуалним истраживачима, поред свих његових других књига и настојања, препоручујемо његов обимни избор из поезије 1959 – 1984 : ПОНОВО УЗЈАХУЈЕМ РОСИНАНТА, Београд, Арион, 1987, 640 стр; 21 цм.  У тој књизи је дата исцрпна Био – библиографија : стр. 609 – 628.  Овај песник је много познатији у свету него код нас, додуше не по поезији коју ми афирмишево овим избором. О песништву овог песника је написано више студија, од којих су две респективне ( докторске дисертације, једну је написао пок. проф. Живковић, другу проф. Ј. Корнхаузер)…
Упркос фаза и преображаја кроз које је пролазио, за нас је овај песник пример пожељног стваралачког развоја; један од оних  који су се формирали у епоси хокус – покуса, али не и заточник  оних богоборачких тенденција у српском народу које су узеле погубан мах нарочито победом револуције. То је аутор, који се крајем деведесетих, у свом развоју, окреће  изазовима другога и трећега ступња поезије. Прошао је кроз  мучан развој, али не као камелеон, већ као дубоко искрен и освешћен човек, искусивши при крају другог миленијума да „Црвен је и мртав човек“. Целина песничког опуса М. Тодоровића је непрочитана, недовољно схваћена, недовољно вреднована… Оно што  се чинило као изазов новине са књигом Милутина Петровића „Промена“, или са неколико првих књига М. Максимовића, што је било само нека врста игре или предигре, за стварне промене, у српској поезији при крају 20. века, врста предприпреме, за дубљу промену, није добило, по нашем уверењу, свој очекивани епилог и исход у остварењима споменутих аутора, већ у Тодоровићу, јер је он можда понајвише за то био спреман, дуго се бавећи неоавангардним настојањима…
Видети  http://www.miroljubtodorovic.com/http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:293614-Lov-na-jezicke-draguljehttp://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B8%D1%80%D0%BE%D1%99%D1%83%D0%B1_%D0%A2%D0%BE%D0%B4%D0%BE%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B

Advertisements