Ознаке

                    

 У СПОМЕН НА ПАЛМУ У ОАЗИ ТЕРЕР *

 

ПИЈЕМ СУВУ ВОДУ

Опчињен миром пустиње

Небо је огромно звоно тишине

Над палмом у оази Терер

Слушам како ћути

Усамљена књига света док гледа

Не броји године

Не записује виђено

Док сунце гори над њом

Увиђа целину свега

У празнину видика загледана

Прође пустињом кост симбол запева

Ветар остави знак дима

Мирује вечност сива

Чекам јутро под палмом у оази Терер

Сећам се живота кога више нема

Коначно овде откривам значење овоземаљског

Док гуштери мој костур настањују

 

Не очајавај шапуће ми палма :

„Сада смо бољи

Јер смо напуштени“ **

 

*   Палма која расте у оази Терер је најусамљеније дрво на свету. Најближе дрво се налази на растојању од хиљаду километара.

 

**    Стихови из тужаљке Бушмана да се измоли киша.

 

 

                          ЕПИЛОГ

 

ПУТНИЧЕ,

Залуд ти књига

Перу се дух вечности руга

 

 

ТАМНО И ДУБОКО

            (Дневник, 11. 03. ‘96)

 

ЖЕСТОКА ТИШИНА је испуњавала маглене долине

Над родном кућом јутрос не вијори прича дим

Упитно и немо

Догледа се са напуштеним и опустелим кућама

 

Моја мајка Јелена је хумка на Свеловини

 

Празна је авлија Црне слеђене пртине Сенке јутра

У невеселој тишини се преображавају у видело

 

Под тремом

као на позорници

цвили пас

 

Из сивила вране о послању : кра – кра

По снежној белини капало писмо болно

 

Облаци моје душе небом тајанствено

 

ЖЕСТОКА ТИШИНА је испуњавала маглене долине

Где све неста

У чији уђе крст

 

Закључао сам врата родне куће

Нигде није ко у причи шкрипнуло

Само је у мени шкљоцнуло

Тамно и  дубоко и ко зна колико далеко

 

Кључ од куће је у подруму  На асталу

Између рпе суђа гајби и свега што још данас казује

О сахрани   О осталом у апстракцији постојања

 

Корак по корак сам и горак

Поново сам кренуо преко слеђених брда

У свет

У авај у никуда

 

 

 

ПОВРАТАК У ЗАВИЧАЈ

 

Ледена зима

на дршки секире

отисак шаке

Б. Валентин

 

„У младости сам отишао од куће, у старости се враћам,

наречје из завичаја није се променило, а коса на слепоочницама опада.

Деца ме сусрећу и не препознају,

Насмејана питају одакле долазе гост?“

 

Овако је песник Х. Xиџанг (659 – 744)

описујући свој Повратак у завичај опевао

И мој позни повратак у родну Трешњевицу

Тринаест векова доцније…

 

Минуло је у трену по века  Ево ме

Камена самца Стојим на брду понад куће

Отац и мајка у гробу Све даље су приче

Лица се у сећању магле а тек речи

Засветлуца кадикад слика давна угаси опомињућа

Читам околна брда Учим из облака

Ћутим  потом данима из векова

Из травке у травку хујим кроз ветар планина

Са памћењем  пролећних облака и уморних сећања

 

Зелена боја живота разлива се по

Тамним обронцима моје самоће

Френетично будила се шума  Испод снега

Земља живо црнила Кано у заборављеним причама

Зима је узмицала у брда Видици мојих стихова

Сјали међ строфама где сусрећу се ветрови

Врх брда млади брезик

Сја рухо запису другом

 

Ево ме живахног старчића од педесет годиница

Стојим на брду Довикујем се са облацима

Бејах текст исписан по снегу што копни

Сада загледан у чуда априлска светлуцам (…)

 

Светлуцају и речи ехе – хеј у бајколиком зеленилу  шума

 

Које се дрво по дрво враћа у свој дом

Дијалектика листања Све јаснији ромор боја

Ковитла брда Сјало је у простору

Над текстом вијала моја душа озарена

Међ речима шапутале сене заборављене

А пејзаж беше око које се ширило благородно (…)

 

*

 

ОВДЕ је била кућа

Зна трава Сећа се ветар

Хуји у горском виделу

Коприва се попела на кров победоносно

 

Сећа се травом прекривен пут

Сећам се сећа сенка у камену

Кап суза у тишини списа

Сенке видела страница таме

О томе реч и зрно Мој дах…

 

 

Епилог

 

ПОНОВО  сам на родном прагу

ал авај

кад ми је земља на трагу

 

1999.

 

*

Са комшијама које нисам видео тридесет љета

Беше нас живот развејао Прибраше године и невоља

Седим Пијемо ракију У хладу јабуке сећамо се

(……..)  Из магле израњају

Сенке лица која су била којих више нема

 

То што је иза нас јошт остало

Светлуца у варљивој светлости облака

(…)

Назире се смисао живота изван наших стихова

Избистриле су се приче у речи

Изоштрила тишина у стих У време У камен

 

Казујем о мојим тумарањима по свету

Илинка у сећању девојчурак прича о унуцима

Јулско је поподне 1997. у тишини пуној  мириса

Крили се топлина земље и неба Зује слике зрења

 

Све што нам је остало за слово о животу

Неколико убогих реченица сатканих из мутних слика

Ал прича је знана за причу остало ништа није

Земља казује да ничега није ни било

 

Идући размишљам о овом пејзажу од пре иљаду година

И филозофији брда која су унаоколо пландовала

О слици која ће бити после исто толико година

А ми

гола искрица у свему невидна

 

Стара је прича вечна и без речи

Све што ветар мрака повезује

У три знака живота шара

Књига почетка у књизи свршетка

Између тишина видела таложила се у камен

Ветра посланица понад

Хуј  миленијума

 

РОЗМЕРИ

 

РАДИО  сам грубе тежачке послове

Поправљао ограду цепао дрва копао

Увече читао судбину из небеских сазвежђа

Лежао пун умора на земљи и слушао

Како се дах њен прелива у  моје тело

јер си прах , и у прах ћеш се вратити

 

Изненада једне вечери сетих се Розмери

У трену  када спазих мачје очи у мраку

Тако је и она у врелој ноћи моје собе

У кампу Руписи весело засветлуцала

А била је црна као све ноћи које су прошле

 

Где ли је сада Рози? Где   ја? Јесмо ли живи?

 

Мачка је шмугнула у грмље и чуђење њених очију

Имало је облик мрака у који су клиснуле све наше године

А сећање је крњило слику по реч по глас

Можда је овај мрак Розмери мислио сам

Умела је и онда (1984) да се преображава у све

Што бих пожелео. Једном сам је носио

Као чудесну ружу у џепу  моје пустињске кошуље

Док су је пред бараком хоспитала стрпљиво чекали

Црнци оболели од колере са оближњих фарми памука

 

Сећао сам се, сећаш ли се, у топлој ноћии

И тонуо у сан док се тама понад разливала

А књига вечног у давно доживљеној песми

Склапала са причама које нећу никад записати

 

1993.

СВЕСКА СЕЋАЊА СА СТИХОВИМА…

 

У  ХЛАДУ зреле шљиве веросавке

Исписивао сам речи Низали се ови редови

Сенке су пландовале под крошњама Зрели мириси

Тиховаху Тек покоја птица гласне се

А ситости зуј између грана тијо забруји

Поспани шумови летње зрелине свуда унаоколо

 

Детлић је градио станиште у стаблу старог ораха

У трави се беласала гомилица дрвеног брашна

Везана за ограду крава Булка је дахтала бранећи се од мува

У мирисном малињаку су весело цичали прасићи

Овце бректале стисле се једна уз другу около смреке

Озгора јара сипила у видику без даха треперило

Згуснуло се зеленило шуме Из далека црни

Тик до мојих ногу промиче шарка Неста у трави

Млаки вали снене измаглице У даљини Овчар и Каблар

Између исписаних редова таложила  се зрела тишина

________________________________________________________

Мирослав  ТОДОРОВИЋ  (1946. –          ). Песник, критичар.  Књиге поезије : Спис ведрине (1978), Испис таме (1990),  Летеће барке, Теренци и њи’ове душе  (1990), Судњи час  (1990), Теренска свеска (1993), Испис таме, 2 , Сванућа , Црно у боји (1994), Потоња верзија (1997)…. –   Овде су уврштене песме из књ.  СУДЊИ ЧАС. Додата је накнадно песма из ПОТОЊЕ ВЕРЗИЈЕ. Као и неколико песама које сам, као уредник „Заветина“, објавио прошле године. – В. мој есеј   У СПОМЕН НА ПАЛМУ У ОАЗИ ТЕРЕР, у ч. „САВРЕМЕНИК плус“, Београд, 58 – 59 / 1998, стр. 40 – 42. – Видети : http://muzejnemogucegratara.blogspot.com/2008/05/blog-post_1682.html

https://sites.google.com/site/bibliotekaalas/miroslav-todorovic

http://sazvezdjez.blogspot.com/2011/02/blog-post.html

 

Advertisements