Ознаке

             

 ПОНЕДЕЉАК

 

I

Гомила мрак се, расте колач тмине.

О стакло срца груни, света харфо,

уз блесак духа, с воде, и висине,

у облик склопи безобличја царство.

По хаос-пољу квасац гони тесто,

што букће, кипи, куља урнебесно.

Гомила мрак се, расте колач тмине.

А светлост где је? Пупи ли јој лоза

док време ствара творбена нервоза?

Светворац руши – кућо од ведрине! –

полигон зала – где би да заблиста,

кад пропаст клоне, бели лабуд смисла,

Гомила мрак се, расте колач тмине.

 

                         II

Тумара тмушом нагон боготворни,

кроз пустош листа тамине шумарке.

Тренуци то су несловни и словни.

Ништина шкрипи, крцају јој шарке –

а гареж веје, угарци се дробе,

док видик пуца с разломка деобе.

Тумара тмушом нагон боготворни

и дејством духа тамну мрежу пара,

празнину пуни – именице ствара

да из  њих груне један глагол чворни,

пред чијом силом наука се леди,

а  реч се смрзне место да залебди.

Тумара тмушом нагон боготворни.

 

                        III

Изнутра бео, љубичаст по рубу,

тек Први данак обожен трепери –

целину лепу завија  у трубу,

а с поноћ – јутра подне му се цери.

Под палим небом, с црнилом у здели,

сиромах шта би – чему да се бели?

Изнутра бео, љубичаст по рубу,

обеју боја он је затвореник

и чувар њихов, њиних сенки сеник,

о чије класје креше зумбул-руду

да с врлог брега, куд су текле овце,

у видик скупи косце, жетеоце –

изнутра бео, љубичаст по рубу.

    

                      ПЕТАК

I

 

Идејо мудра летења и мреста!

У небу мора пуне се дубине,

океан неба, површ која блеска,

валовит шушне : Певај, птичји крине,

угнезди љубав ; икри рибља паство ;

умножи , свете, множења богатство.

Идејо мудра летења и мреста,

и винограде, што трепериш смислен,

да грозд ти схвате неписмен и писмен,

у топлој струји очувајте места

из којих точи благост Божје климе,

што бићу чува завичај и име –

идејо мудра летења и мреста!

 

II

Не престај, теци  диктатуро с гаја :

о врат ми грлен ласте бришу крила,

у суноврату. Треште гнезда, јаја

по зраку звоне ; глувог доба свила

у ћуку гуди. ( Дотичу ми чула

каденцу коса, руковет крагуја.)

Не престај, теци диктатуро гаја :

јер могу, учас, шуме да онеме,

да буде збрисан језик чавке, креје,

да видик застру крљушт и пераја ;

у шкргут може да се згрчи жамор

„И протка јуни као жила мрамор“.

Не престај, теци диктатуро гаја.

 

III

У сваком дану дах је грешног петка,

грехоте живе с црним атрибутом,

из које шушти с трновога цветка,

кроз ружу Крста, трочасовни сутон,

а  дрхтај тела, лиску од живота,

у Свето стабло уздиже голгота.

У сваком дану дах је грешног петка.

Красоти света исмејан је пурпур,

те она служи да се узме ушур

за речцу какву, сумњив ред до ретка,

а друго слово казати се кани :

О  „Ели, Ели, лима савахтани?!“

У сваком дану дах је грешног петка.

 

IV

По пуклом слуху још ми цвиле чавли.

Шупљином зјапи рана ми под ребром.

О Пелен – звездо, горку крв ми спали :

с крвником ја сам као мајка с чедом,

а Службу чека моје звоно глухо

да макар једном бруј ми такне ухо!

По пуклом слуху још ми цвиле чавли

„И свуда сузе капају без мере“

у мук ми зелен, који би да смеље

камењар греха, да га смрви, свали

под тежак точак, „седам чаша гнева“

са чијег злата звекара ми зева –

по пуклом слуху док ми цвиле чавли.

 

V

Језера сува – небо измакнуто.

За тугин брег ми црно сунце седне.

(Због сваке Речи покајем се љуто.)

У првој труби чујем фрулу седме

и у ме има да се збије, зграца,

аждајин тутањ, налет скакаваца.

Језера сува – небо  измакнуто.

Нутрину крпим – гушим се од људи :

у мутљаг -телу она дршће, луди,

а прашник њен се жути изасуто.

Да савест смирим, гукнуло би вече –

а радост била и мртворођенче.

Језера сува – небо измакнуто.

 

                     СУБОТА

 

I

Шарена, жива, субота је кристал :

уз зверку звер је, женица уз мужа,

уз крда стада. – Љубави, не издај,

подгаји чин ми, пламен умних ружа,

да радост творбе, кружну и дубоку,

разгранам, пљуском, суботи по боку.

Шарена, жива, субота је кристал,

у којем крепко колевка се зиба,

а плач јој множи „господар од риба“,

умножен син ми. – Суботице, листај

у савршенству! Камен не огреби,

у хлеб нарасти. – Док се молим Себи

шарена , жива, субота је кристал.

 

II

У загрљај ми, Косиоче, крени.

Кроз грмље, папрат и са рогом бруса,

похрли стубу, источнику – Жени,

да млеком бљузне жбунаст честар буса.

Не трезни крик ми, уставе разглоби,

у румен трбух пун ми Месец здроби.

У загрљај ми, Косиоче, крени..

За плаву несвест залазе ми чула

док слушам цику косовог славуја.

У златну стогу раж ми тела здени

да будем поље орошено, збрано,

са зрном Чеда – што је Богом дано.

У загрљај ми, Косиоче, крени.

 

III

Ти облик мој си далек садржај ми.

О Ткаљо лепа с разбојем у стасу,

у шумно ткање сва времена сткај ми.

Отвори булку, ливадо у расту,

над „прса кругла“ , лица „черте фине“

да проспем иње с мождане мутнине.

Ти облик мој си далек садржај ми,

вретено ласте, које у ме спреде,

с планине бедра, мирис јечма, креде.

Расточи, Ткаљо, узбуђења нар ми –

да с Твојих спојки пијем босиоке

и сланог уља капљице и локве.

Ти облик мој си далек садржај ми.

 

IV

Калопер душом одишу ми чувства

свељубав ја сам, истих жудњи, кућа,

од једне фруле створим жубор фрулства –

а снага моја чинодејствујућа ;

„У  плодном крају старога незнања“.

Калопер душом одишу ми чувства.

Звоници срца што би да занеме –

јер нигде нема да истече време

кад исток – чаши порумени уста.

(Да не деси се да ми крвна свила

„Процвили страшном песмом без мотива“?)

Калопер душом одишу ми чувства.

 

V

У светој тузи хлапе жуч и оцат,

а плима хвата алој, смирну, миро :

у сусрет Сину кренуо је Отац

да Два се ритма сједине у било,

да дигну камен Голуб кад затутњи,

да згасе очи погребу и смутњи.

У светој тузи хлапе жуч и оцат.

Док грабеж – руљи злоба чорбу брља,

злочинац пева, лихвар руке трља,

фарисеј ћути – радује се подлац.

Под совом Сунца царује тескоба,

а исток жижи лампом с празног гроба.

У светој тузи хлапе жуч и оцат.

 

VI

У слепих пчела мрачно кошничиште

поведен свет је, лишен милосрђа,

а лажне блеске, што у бесу вриште,

до нокта зглођу паук, губар, рђа.

У печат бола док се грб уплете,

још једном грани, бивши сунцокрете!

У слепих пчела мрачно кошничиште

глухота сукне, обруши се мукло.

О прозор вида разапне се сукно,

те с душе вивци као да запиште :

„У једно све је вукла нека жудба“,

а то је била катастрофе журба –

У слепих пчела мрачно кошничиште.

____________________________________________

Милосав ТЕШИЋ (1947. – ) . Песник.  Књиге поезије : Купиново (1986), Кључ од куће (1991), Благо божије  (1993), Прелест севера (1995), Прелест севера, Круг рачански, Дунавом ( 1996), Изабране песме (1998) …. –   Овде су уврштене песме прелиминарно објављене у КН, 968 – 970 /  15. 2. – 15. 3.  1998 ; 974 /  15. 4. 1998. и   „Политика“  (Култ. додатак, субота, 18. јул 1998). –  В.  : Милосав Тешић, песник, зборник. – Краљево : Повеља, 1998. – 315 стр.

Видети : http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?topic=307.0

 

http://sh.wikipedia.org/wiki/Milosav_Te%C5%A1i%C4%87

Advertisements