Ознаке

 

 

               ТВРЂАВА

 

 ЈУНАК КОЈИ СЕ  БОЈИ УСАМЉЕНОСТИ

 

Кад би ме уморило узалудно очекивање да се, неким  чудом, поруше зидови око мене, кад  би ми досадило бесциљно ходање по граду, кад би ми разговори с људима постали незанимљиви, јер се не разумијем у послове, или мучни, јер ме хватао страх да ћу постати рушевина, као и већина оних које сам сусретао, одлазио сам у стару библиотеку што је мирисала на хартију, прашину и мастило, и сатима остајао с књигама и са библиотекаром Сеид Мехмедом.

Најчешће смо били сами. Понекад би дошао неки старији ђак медресе, или ријетки љубитељ књига, па би се опет све утишало, и стари рукописи су на полицама ћутали као и прије, мирни, мудри, млади већ стотинама година.

Овдје сам тих, тиши него обично. Осјећао сам да вријеме није само протицање, већ и присуство. Видљиви  траг нечије руке што је давно записала неравне редове, пркоси смрти, а ријечи и њихов смисао живе непрекидно, као извор који не пресушује, као свјетло које се не гаси.

Све људско ипак не умире.

На Сеид  Мехмеда сам се толико навикао, да сам поред њега могао ћутати сатима. Он је ћутао и сам, и с другима. У почетку ми је било необично да ћутим са живим човјеком у празном простору библиотеке, и покушавао сам да  поведем ма какав разговор, о ма чему, о свачему, тражећи га, испипавајући оно што га се тиче. Испипао сам да га се ама баш ништа не тиче, ни човјек, ни бог, ни живот, ни смрт али је његово знање о многим стварима било  велико.

Понекад би ме готово запрепастио познавањем живота, филозофије, књижевности, или неком умном примједбом коју сам само од њега могао чути. Али, авај, све што би рекао, било је кратко, као да је муња бљеснула у дугој ноћи. Јер, прије тога и послије тога, Мехмед Сеид је био потпуно одсутан, у неком свом  далеком свијету који с нашим није имао споне ни моста.

Док га нисам упознао, желио сам да га ријечима, ма каквим, пробудим и оживим. Послије сам одустао.

Сједио је непомичан, загледан у зид, у под, у сунчану зраку и, не видећи ништа, пловио тихом  струјом   својих несазнатљивих маштања, из којих га мој говор није могао вратити на овај свијет.

Кад би се његов одсутни али срећни, стишани осмијех почео губити, а лице се стврдњавало и стезало, постајући узнемирено, као у страху, он би се с муком дизао и несигурно одлазио  у другу просторију. Задржавао се кратко, само колико му је било потребно да се омами афијуном, па се враћао оживљен, да би ускоро упловио у своје сањарије.

Тако је најобразованији човјек у граду био и најјаднији. Огромно благо је лежало у њему наслагано а неискоришћено, и горе је било него да ништа не зна. Или је био најсрећнији, јер му ништа није требало, ништа га се није тицало, а свеједно му је да ли шта зна или не зна. Мада ми није јасно да ли би слике маште у њему биле живље да је знао мање. Или их је његово знање учинило  племенитијим. Питао сам се само онако, без разлога и без потребе, јер  одговор, и кад  би га било, нема значаја. Сигурно нико не би учио ни стицао знање, да би му опијумска маштања била богатија.

Све његово је тајна. Потпуно је зазидан у себи, као могила. Ништа у њој не видиш, ништа о себи не говори.

Једном, док још  нисам открио шарену нирвану у њему, десило се да сам му изговорио једну своју пјесму, због нечег сигуран да ће је разумијети. Одлучио сам се изненада, кад ми је изгледао изузетно благ, спреман да буде близак, како ми се чинило.

Повјерио сам се пјесмом о изгубљености након  рата :

У живљењу, у трпљењу

срце блиједи,

срце вене,

сена слиједи

бившег мене,

у трпљењу, у живљењу.

 

Изгубих се у тражењу.

Ја сам био,

ја сам и сад.

Нисам био,

нисам ни сад.

Изгубих се у тражењу.

У лутању, у сновима

ноћ ме руби,

дан ме враћа.

Дан се губи,

живот краћа,

у сновима, у лутању.

 

у  надању, у чекању

живот  снијем,

а  сном живим.

Срце кријем,

срце кривим

што не живим,

што још  снијем,

у чекању, у надању.

 

Пажљиво је саслушао стихове до краја, учинило ми се да је изненађен, чак као да му је због нечег непријатно, протумачио сам то као незадовољство пјесмом, и мени се учинила веома лоша. А онда се на његовом блиједом мршавом лицу појавио осмијех :

– А! Пјесник, дакле! Залутали и обијесни.

– Зашто „залутали и обијесни“? Зар тако мислиш о пјесницима?

– Не мислим ја, већ Кур’ан.

– Не сјећам се.

– Подсјетићу те. Како бог каже о Мухамеду? „Ми Посланика нисмо пјесништву учили. Њему пјесништво не доликује“. А сјећаш ли се поглавља „Шуара“, о пјесницима : “ Пјеснике слиједе залутали и обијесни“. Зар не видиш да пјесници лутају долинама и говоре лудости. „Циљ им је да се ругају и да развраћају. Стићи ће  их казна која ће их уништити и унизити .“  Откад луташ  долинама  и говориш лудости?

– Откако сам се вратио из рата.

– Па да, „сјена слиједи бившег мене“, сјена рата, наравно. Е па, пријатељу, могу ти рећи да од тог времена ниси узео Кур’ан у руке. Јер би видио да је гријех то што чиниш.

Насмијао сам се :

– Примам тај гријех  на душу. Па добро, кад си ме већ осудио, можеш ли ми објаснити зашто је тако? Коме смета пјесникова ријеч?

– Нисам те ја осудио. Кур’ ан  каже : “ У одбрану вјере наступајте у сафовима! Алах воли оне који се боре у збијеним редовима, чврстим као зид“.  А тебе Алах не воли, јер ти наступаш сам, разбијаш саф, подриваш чврсти зид. И не само  да не браниш вјеру, ти си против ње.

– Још и то!

–  „Вјера је закон који уређује цио живот“. Поезија је изван тог закона, она га не признаје, тражи слободу за ријеч и мисао, и одриче савршенство свијета који је бог уредио. Сном живјети, у надању, у чекању, значи не пристајати на ово што јест. То је побуна.

– Нека ме бог сачува да ми ти будеш  тужилац! Шта онда није побуна?

– Читање молитава.

–  Читаш ли молитве? Јеси ли бранилац вјере у реду чврстом као зид?

Осмјехнуо се тужно, или благо подсмјешљиво. И  није одговорио.

Наишло је вријеме његова ћутања, повукао се у своје снове. Поглед му се угасио, окренут некуд унутра, у себе, нечем важнијем и љепшем него што су смушени стихови и некакав Ахмет Шабо.

Ругао се, очито. Само, коме? Мени или себи?  Или свакоме? Говорио  је будан, али у  своме вјештачком сну и ван њега, он је далеко од овог нашег свијета, и од људи, и не тиче га се како  уређују ствари међу собом. Он се одриче свега што није колоплет његових нестварних слика, које никакав људски поредак не може пореметити.

Гледао сам га збуњено, готово са страхом, као да је умро.

Мене се тиче баш то што се њега никако не тиче.

Тада сам чуо како се неко покренуо иза мене.

Окренуо сам се : у вратима је  стајао млад човјек, препознао сам га по мршавом лицу и врелим очима. Студент Рамиз!

Избјегавао сам да се сусретнем с њим, а ето, нисам  избјегао.

Већ мјесец дана држи увече  проповиједи у Алипашиној џамији, говорећи сиротињи с Црног врха, Беркуше, Бјелава, Кошева, оно што паметан човјек никад не говори јавно. Слушао сам га једном, пошто сам чуо како људи шапатом  препричавају његове ријечи, једва сам нашао мјесто крај врата, а изашао сам  прије него што је завршио говор. Побјегао сам, уплашен!

Памтим шта је говорио оне мрачне ноћи у хоћинским шумама, поновио сам то у  невријеме  и на своју несрећу, и знао сам да може свашта рећи, али не ово, не овако!

Никад ни од кога нисам чуо толико оштрих ријечи, толико презира према људима на власти, толико лудог слободоумља, као те вечери, слушајући ватреног ал – хазарског студента, који није знао шта је страх, или није знао шта је власт. Рекао је, сјећам се и сад свог запрепаштења, да постоје три велике страсти, алкохол, коцка  и власт. Од прве двије људи се могу некако излијечити, од треће никако. Власт је и најтежи порок. Због ње се убија, због ње се гине, због ње се губи људски лик. Неодољива је, као чаробни камен, јер прибавља моћ. Она је дух из Аладинове лампе, који служи свакој будали која га држи. Одвојени, не представљају ништа ; заједно, коб су овог свијета. Поштене и мудре власти нема, јер је жеља за моћи безгранична. Човјека на власти  подстичу  кукавице, бодре ласкавци, подржавају лупежи, и његова представа о  себи увијек је љепша него истина. Све људе сматра глупим, јер крију пред њим своје право мишљење, а себи присваја право да све зна, и људи то прихватају. Нико на власти није паметан, јер и паметни убрзо изгубе разбор, и нико трпељив, јер мрзе промјену. Одмах стварају вјечне законе, вјечна начела, вјечно устројство, и вежући власт уз бога, учвршћују своју моћ. И  нико их не  би  оборио, да не постају сметња  и пријетња другим моћницима. Руше их увијек на исти начин, објашњавајући то насиљем према народу, а сви су насилници, и издајом према владару, а никоме то ни на ум не пада. И никога то није уразумило, сви срљају на власт, као ноћни лептири на пламен свијеће. Јесу ли све босанске валије затворене, протеране или побијене? И читава њихова свита. А увијек долазе нови, и доводе своју свиту, и понављају глупости својих претходника, јер друкчије не могу. И тако, укруг, непрестано. Без хљеба народ може остати, без власти неће. Они су болест на народном  тијелу, као гуке. Кад једна гука отпадне, израсте друга, можда грђа. Не можете без нас, кажу нам, разбојници би се намножили, непријатељ би нас напао, неред би у земљи настао. А ко држи ову земљу, ко је храни, ко  брани? Народ. А они нас глобе, кажњавају, затварају, убијају. И још натјерују наше синове да то чине. Они без вас не могу, ви без њих морате. Њих је мало, нас је много. Само да прстом макнемо, колико нас има, те жгадије не би било. И  учинићемо то, браћо моја сатрвена, чим одрасту прави људи који неће допустити да им вампири сједе за вратом

Тада сам изашао из џамије, збуњено газећи по ногама забленутих махаљана у подераним чарапама, који су, заустављајући дах, слушали ове пламене ријечи побуне.

Одакле му толика храброст?

– – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –

И ето, сад је младић о коме сам дуго на јави мислио и у сну сањао , стајао преда мном, с књигом у руци, и гледао ме пажљиво.

– Знамо ли се однекле? Јесмо ли се гдје сусретали?

–  Слушао сам те једном   у  џамији.

–  А раније?

– Не бих рекао.

Одрицао сам се случајног сусрета, бојао сам се могуће опасности.

– Пјеваш пјесме? – упитао је, одуставши. – Коме? И зашто?

– Себи. Низашто.

– Као славуј?

–  Зар треба друкчије?

– Али ти си човјек.

Њему нисам могао одговорити шта било, сва његова мисао је усмјерена према побуни, и све треба њој да служи. Добро се сјећам свега што је говорио у џамији, и најрадије бих о томе повео разговор. Мислио сам како је заводљивији његов занос и љепша његова храброст од свега што је рекао. Хтио сам да га питам, зар до слободе да се дође насиљем? Зар се против зла  мора употријебити зло? И ко ће то друго зло искоријенити? И како га заборавити?

Али ако то кажем, замрзиће ме, презреће ме.

Задржаћу се на поезији. Али шта да кажем?

И овдје сам сам, и овдје сам крив, и овдје разбијам збијени ред, чврст као зид.

– – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –

_______________________________________________________

Меша СЕЛИМОВИЋ  (1910 – 1982) . Прозни писац , есејист. –  Живојин Тодоровић је у „Књижевној речи“ (бр. 244, 10. децембар 1984. године)  објавио необјављени разговор са М. Селимовићем, који је са писцем водио 15. јуна 1967. године, под насловом Лични печат , из кога вреди  подсетити се овог одломка :

„Животно искуство је магацин, фонд који присуствује негдје у мени, без обзира да ли ја био у сваком тренутку свјестан њега и њиме се једноставно користим као складиштем  из кога понекад и непознатим путевима извлачим све оно што ми је неопходно за дјела. Наравно да је то животно искуство само сирови материјал, а он се у радионици духа прерађује, прерађује до те мјере, да је некад нераспознатљива основа. Постоје двије фазе у раду ; ја говорим о себи, не знам за друге, које могу прилично јасно обиљежити. Једно је рационални приступ, претходни, у коме класирам чињенице, материјал у коме рационално размишљам о свему што ми предстоји у раду и то мсатрам припремом за рад. Ту је човјек прилично миран, ту може да мјери, ту може да успоставља рационалне равнотеже, може да изабира слободне путеве, али кад наиђе друга фаза у којој имагинација има пресудну ријеч, тада оно што се раније радило стварно постаје само једна претходна радња која не обавезује ни на шта. Да човјек утоне до грла у безброј комбинација у којима машта игра тако важну улогу, да врло често потискује рационално, свјесно у човјеку. Тако, да ми се дешава да често оно што је претходно смишљено, мијења се у току рада, по некој својој унутарњој логици. Јер, писати о ма чему, то значи упадати у авантуру, у авантуру која је тим већа што је емотивна ангажованост већа и што је имагинација интезивнија. Ту су путеви непознати и човјек открива непознате просторе у себи. Тако, да зато и назива то авантуром, јер ја никад не знам какава се концентрација дешава  унутар мене и који је то срећни моменат кад ће се спојити сви они неопходни елементи у којима та имагинација добија своју димензију, своје просторе, свој замах и своје најсрећније решење, тј. израз.  / Ја пишем, почео сам да пишем прилично касно, пишем редовито , тако рећи сваки дан, и увек по ноћи. Никакву препоруку никоме не могу дати, говорим само о свом искуству. Ја обично у роману пишем кључна мјеста. Тако, да ми се може десити да завршетак напишем прво или неко централно мјесто, средишње мјесто, тако да онда имам неколико тачака, неколико сцена, неколико пасажа, који су основни, који ми служе као светионици, као миљокази. И између тих миљоказа, који су чврсто фундирани у раду, ја често толико врлудам, као по пустињи, али увијек проналазим пут  по тим обиљежјима, по тим знацима који су унапријед фиксирани. Мени то изгледа лакше, иначе би то огромно пространство, та пустиња у којој су све могућности надомак, а то значи и стихија, што често значи и безизлаз, велика опасност по ствараоца ; тиме некако организујем хаос„.

Селимовић је почео да пише веома рано ( у другом разреду гимазије) – стихове. У мом првобитном избору, био је крај Селимовићевог романа ДЕРВИШ И СМРТ, изврстан , али и подугачак за овакву једну антологију.

Одлучио сам се, после дугог премишљања, за нешто друго.

Јован Н. Ивановић објавио је књижевне огледе и разматрања  ОВИДЉАВАЊА  (Београд, Научна књига, 1996, 216 стр. ) . У есеју  У Селимовићеву  Тврђаву уграђена безмало песничка збирка (187 – 212 ) , Ивановић, на веома занимљив начин, о в и д љ а в а   оно што је песништво у ужем смислу речи, а уграђено је у Селимовићев роман. Такви текстови су врло ретки, али и  корисни за наум  и инвентар ове врсте.

Могао сам да се послужим тим Ивановићевим избором фрагмената поезије из романа ТВРЂАВА, то би заузело мање простора,  али сам се ипак определио за свој избор. Изабрао сам из ТВРЂАВЕ  (Свјетлост, Сарајево, 1985), одломак из поглавља Јунак који се боји усамљености ( стр. 124 – 129 ), жалећи што (због недостатка простора) нисам могао укључити и изврсне делове из поглавља Смрт у Венедику, стр. 295, 302 – 303, и , нарочито,  крај поглавља,  308 – 310 стр.

Видети:  http://cesarica.byethost2.com/lirika8/mesa_selimovic_citati.htm  http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B5%D1%88%D0%B0_%D0%A1%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BC%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B

Advertisements