Ознаке

Елегија

 

О једној растуженој сенци

О једном преклањском лику

Што заборавља мој сан

О једном другом дану

Незваном у мој крај

Говори киша на окну

И влажна сенка зебње

Пада полако на зид

Док лептир облеће лампу

Он је мој ноћни страх

Детињском руком чуван

Детињском руком храњен

Заједно са птицом у врту

Заједно са псом на ланцу

 

1928 (?)

 

Пренуће

 

Дрво, дрво ветра, без корења и без лишћа

Кроз чије гране тече моја крв, зар сам то ја сам?

На пољу неразумљивог сна, у доњем свету мисли

И међу тамном травом вишом од његовог врха

 

На путу  своје смрти ја чујем глас тишине

Нечујан вапај себе, у отицању реке, у боји свога неба

Свог неба кога нема, јер дана мном су воде

И одблесак без сјаја и вечност протицања

 

Прошао сам том реком, муљ своје сопствене жеђи

И остао сам на дну : скамењен крвоток трајни

Разгранат матицом, изједначен са водама

Прошао или ћу проћи, прошли и будући, сада већ био сутра

 

Узалуд везује дан своју ужад од магле

За беле обале ноћи, вече је у мом јутру

Свео је тринаестозвездани цвет Касиопеје

Разлистан млечним путем, дугом без престанка

 

И не буди се више та гора на дну вода

Ни маховина таласа не пламса зеленом надом

У свакој хладној сенци лежи недирнут усуд

Којим се небо распрсло, којим се ветар скрхао

 

– – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – — –

Тад кришом прену се крила у невидљивом гнезду

Тад тајном вину се крила преко крвавог неба

Тад плане још један крилати дан са речног дна

Тежак, мирисан, птичји, и видљив другоме свету

 

18. децембар 1928.

 

Мементо

 

Ниједан дан без крви

Ниједан дан без сна

Последњи као и први

Ниједан дан без дна

 

На дну дана је ноћ

Ниједна без јутра

Ниједна без јаве

Данас као и сутра

 

Не пада снег да помори свет

Али га помор помори

Али га покор покори

Не пада свет да промени снег

Ни кишу ни ветар ни град

Некад као и сад

 

Не пада смрт да те буде страх

Од тамнице и од каме

Од зле вести – несанице

И од јутра – котарице

Пуне грожђа пуне гвожђа

Пуне сунца пуне таме

 

Не пада мрак да те сети на пад

На све што бије на све што мори

Не пада страх да те сети на јад

На све што боли на све што гори

 

Него да свака зверка

У страху у смрти у снегу

Покаже нам свој траг

Да ли је ђаво или је враг

У долини као на брегу

 

Свет и свест и дан и сан

Крв на снегу

Снег и пад и смрт и хлеб

Крв на хлебу

Рат и мир и брат и пир

Крв у вину

 

Ниједна ноћ а да те не сећа на дан

Ниједан сан без јаве

Ниједан дан без страве

Ниједна сестра без брата у крви

Ниједна која сме да не мрзи до краја

 

До последњег крвавог залогаја хлеба

До последњег крвавог залогаја рата

До последњег гутљаја освете

До прве ноћи без помора

До првог јутра без покора

И првог дана без дна

 

22. новембар 1943.

_________________________________________

Марко   РИСТИЋ  (1902 – 1984.), песник, есејист,  антологичар, амбасадор, идеолог… Књиге песама : ОД СРЕЋЕ И ОД СНА (1925), БЕЗ МЕРЕ (Антироман у стиху и прози, Београд, 1928),  ТУРПИДУДА. Паранојачко – дидактичка расподија (Загреб, 1938), Nox microcosmica. Песме (1923 – 1953)  (Београд, 1956).  Овде су уврштене Ристићеве песме, према следећем издању : Марко Ристић, ОБЈАВА ПОЕЗИЈЕ, МС , Нови Сад – СКЗ, Београд, „Српска књижевност у сто књига“, 1964). – Као идеолог, Ристић је – кроз време – сам себи учинио рђаву услугу, као књижевнику. У поетско – есејистичком  тексту „Театрални субјект“, Ристић се, између осталога, пита: на шта у самом себи, још може да рачуна? „Шта још, у мени, може да дочека ону зору где трепери зрак јединственог, оног што се не може поновити? Остаје ли још нешто у мојим грудима, спремно да одговори томе дрхтају? Дрхтај… сневане, несневане љубави дрхтај; пролазност јединог и непролазног. Ако ме зазидају дани, ако је одјек мој већ иза непробојног зида? Зид искуства, зид лажне,  таште мудрости : људи мисле да их он штити, а он их одваја од њиховог правог живота, од пропланака њиховог могућег, и јединог остварења. Пролећна ширина могућег,… могућег, то значи свемогућег. Јесам ли изгубио траг по коме бих могао изађи из те тврђаве, јесам ли слеп за путоказ који је у мени, који сам својим  рођењем донео?…“ итд. Немам  намеру да понављам, да подсећам, да оптужујем. У овим питањима Ристићевим је садржана и  његова књижевна и људска судбина.

Нека читалац упореди, примера ради, све стихове које је написао Ристић тридесетих година, или касније, са , рецимо, „Молитвама на језеру“  Н. Велимировића, и указаће му се права мера  песника Ристића. Да није био заробљеник, добровољни роб једне идеологије или догме, да је кренуо завојитим путевима песничке религиозности коју је носио у својој души, вероватно, не би тако брзо постао заробљеник заборава. Као есејисти и антологичару, овом се књижевнику вреди враћати…Кажу зли језици да је једино Ристићева мајка веровала да је он песник; то је претерано наравно…

Анационални политичар и Србин, песник и есејист,  врло често, да се послужимо његовим речима, близак једном „Анданте цантабиле из Патетике“, одуван је из српске књижевности од оних сила од којих се прибојавао, од тихог вејања пролазности, вејавице носталгије и меланхолије. Септембра 1937. године записао је, у једном од својих поетских есеја, нешто лепо, тачно, актуелно и данас, у 2001. године : „Безумље умује светом, топот варварских коња и тресак убојних кола одјекује кроз кланце најцивилизованијих градова, за наше поколење је прерано и прекасно у исто време, у исто ово време које пролази и тутњи и дубоком песмом пролажења пева или ћути, али за слободу, где ће музика и смисао бити једно исто, још увек није касно. Негде далеко, при дну овог гломазног неба, изнад мрачних олујних шума, сива, нестална, изгубљена, можда је то ипак светлост раног свитања“ (нав. издање, стр. 159) .

 

Advertisements