Ознаке

        ПОВРАТАК У ВИТЛЕЈЕМ

 

                                              Радету Предићу

* * *

Чујем јек мачева, чекају у тмини,

жедни твојих рана и под земљом црном.

Не силази њима, људском ногом мини,

чело ће ти снова оросити трном.

I

Још колевци нису ни стигли  Мудраци,

а хладно је небо шаптало о Гори,

са пророчке звезде сребрили су зраци :

„Мораћеш да клечиш у предсмртној  мори.“

Спавала је земља, још је било наде

за скровите снове, за смерну висину.

Мудрац, на бол свико, уз Марију стаде

и слутњу изусти : “ Приђи своме сину.“

Марија му диже из сна благог главу

и угледа јасно у оку детета

торњеве прозрачне и посмртну славу :

неми јаз векова; јадну смртност света.

Над јаслама светлост, глас  божићних струна,

клонулу Марију молитва предаје ;

пастирски дарови ; млеко, сир и вуна,

на каменом поду те сумрачне Стаје.

II

Симеон помисли : „Сад напуштам муке;

обистинило се, видех и лик Бога.“

Ал спустивши дете Марији на руке,

чуо је, сред храма, звук ловачког рога.

Бежећи са сином у Мисир далеки,

није се бојала Иродовог мача ;

Јосиф им је свима тесао крст преки

за будуће ране, за коб кад надјача.

И крај Нила свинут, као сјај у оку,

изгнаник на земљи, источник у свему,

слутио је патњу загробно дубоку,

Марију под крстом у сузама нему.

III

Тридесета Пасха тихо се одзива :

под ударом длета – мир  је кликто прво,

и бивао тамо где рука дозива,

Назарету чедном тесао је дрво.

„У маслини кривој видим мрак свог стола :

узмите од крви и од тела мога,

не плашим се Врта, наслућеног бола,

већ пољупца присног  кад залута нога.“

IV

„У мислима, Оче, твој глас мирно следим :

време је да кренем, пружи светлост рану,

дај ми румен снаге над животом бледим,

и маслине седе посвећену грану.“

Крочивши у Јордан, крстом је пробио

и небеску плавет и спокој Јованов.

Збило се у трену, то вал није скрио,

на земаљску трошност спустио је покров.

V

Пламсао је кругом хир пустињске ватре

кад молитва таче усне у самоћи :

„Оче, зар ту клечим, зар ће да ме сатре

са тих пустих звезда милост твоје моћи?

Снага зла ме плаши окрутне слабости,

и беспутног дома у самотном часу,

кад занеми земља и следи нам кости.“

Тад је, са дна ноћи, чуо гнев у гласу :

„Четрдесет дана припрема за лажи!

Неимари мира земљу неће спасти!

Онај ко мач дигне, који се одважи,

наследиће свет ваш  без вере и части!“

* * *

Чујем јек мачева, чекају у тмини,

жедни твојих рана и под змељом црном.

Не силази њима, људском ногом мини,

чело ће ти снова  оросити трном.

Мостар, јануара 1990.

___________________________________________________________________________

Владимир  В.  ПРЕДИЋ  ПРЕДИЋ   (1934. – ). Песник, драмски писац, критичар, преводилац.  Књиге поезије : На сунчаној страни улице ( 1961), Небо ( 1961), На челу воде (1967) , Влтава ( 1974), Скагерак (1977), Северни прозори ( 1980), Кнежев двор (1985), Мериленд (1986), Карловци (1989), Повратак у Витлејем (1992) ……  –     Овде су уврштене песме прелиминарно објављене у КН, 794 / 1990.

Advertisements