Ознаке

 

  [ЛЕПО ПАКОВАН УЖАС]

 

Песме постају складишта :

змијина кожица, кошава над пустом,

задоцнела сибирска јата, мала брачна лука,

стари журнали на чијим се корицама смеше :

Бардо, Лорен и Гарбо.

 

: магацини  у којима гњије влажно твоје

детињство :

котури бодљикаве жице, златна слова

за бурж. мртвачке сандуке,

хермафродити по полицама књижаре

у Париској бб, краљева изломљена круна

и хелебарда и скиптар и ципелице бр. 32.

 

: магацини у којима је све што ти је драго :

лепо пакован ужас, вољена вољена,

радикалне, агресивне пароле, дечурлија

по брестовима, кидање ланаца на  соц –

реалистичким плакатима, кармин,

много пудера, лавиринт машинске хале,

 

: све што мрзиш.

 

    ТАМНО КРИЛО И ЊЕМУ СЛИЧНО

 

Како залебди смрт?

Као црно крило ноћи –

плашт који дрхтури и

пада на бебино лице.

 

Како хвата друсло тело

почетнице?

Уз кричање, уз врисак

милион миља удаљен –

као олистали берзик

и рибњак

и  А. П. Чехов

док лови златне караше.

 

Како, дакле, приступа смрт?

Пажљиво, грабежљиво :

пацов који ће голупчићима

у сну попити очи.

 

 

            КОНВЕРЗИЈА

 

3. фебруар  1993.

 

Рођен сам

3. фебруара 1953.

 

и

гле :

 

3. фебруара 1993.

седим сам

крај мутног окна

и мислим како бих

био срећнији

да се нисам ни родио.

 

 

  Да бар падне снег

 

– Да бар падне снег,

шапне ми глас

жене

коју сам волео

месец – два.

 

Снег – зелени гној.

Она крвава птица

што лебди понад

породилишта.

 

Мислим : да бар падне

месец, да љосне

наранxаст  у

сукрвицу –

мислим, мајко, лакше би ми

било.

 

 

VIII

 

                За Небојшу Васовића

 

Бол, ружна реч.

Ружа, ружна реч.

Речни рак. Ружна рибо-рибо,

хавајска реч.

Језик је прозрачна призма,

асоцијативно бледило –

гладан конгломерат.

 

Ко? Шта? бол? Ружа?

Труе. Теракота. Ребро.

 

Кад љубим је само у сну.

С мирисом рибе

која није ружа. ружа која је

сестрица сваке рибе,

свесна свакости сваке руже.

 

IX

 

Увек сам знала да постојиш ти.

И кад си била у мени, пушила

ту крај мене.

 

Увек сам знао да ћеш   бити ту,

кад те буде и

кад те не буде било.

 

Увек сам те осећао као део

свог ирационалног језика ;

кад би ми због напора

јаче  закуцало срце – знао сам

то није због напора –

већ због тебе.

 

Увек сам веровао

да ћеш се вратити.

Мада никуд отишла ниси,

мада си увек била ту.

 

 XII

 

Као и други животи

и мој је само очај.

Само залудно очекивање

да очај стане, нестане

у  непознатом правцу.

 

Стојим и бледим,

па повремено дотакнем груди

или обришем чело

или  промуцам слог

који ни сам не чујем.

Па опет и немо, верујем :

проћи ће.

_______________________________________________________________

Васа  ПАВКОВИЋ  (1953. –           ) . Песник, приповедач, критичар, антологичар, издавач… Књиге поезије : Калеидоскоп (1981), Опсесија (1985), Телесна страст (1989), Конверзија (1994)…

Видети : http://www.politika.rs/rubrike/kultura-i-zabava/Vasa-Pavkovic-novi-predsednik-NINovog-zirija.lt.html  , http://www.vasapavkovic.com/

Advertisements