Ознаке

Јутро

 

Тамо  где се спаја дах звезде и дах леденика

Пале се тајанствене пруге ваздушна злата –

Врхунци расветљују ноћ, из маглених велова роне

Блиставе главе и кресте висова сребрна пена,

Снежници лебде, зелени и плави,

Као џиновска крила над понором снених долина, –

Већ дрхтаји буде румени

И косе, увале где лежи девичански

Снег, зраком нетакнут, под сенкама јутарњим:

 

Сребрно свештено сунце у мрачне се спушта јелике.

МАГИА  НАТУРАЛИС

 

            Солститиум

Тихо у златноме миру сужаваху се прстенови дана,

У пурпурна тоњаху мора вечерња:

Опални благи жар јесењих залазака,

Дрхтаји бледа пурпура у лишћу и у позном грожђу,

Најнежнији плам разливен по небесној пучини млечној:

Таласи и ветри и буктиње боја,

Полако је легло све у најдаљи најтиши сунчани затон

– да најзад из таме

Блесне у дну небеса обртника тајанствени лук.

 

Тишина неба се пење као стрмени зид.

То негде далеко кроз крајеве стране

И равни бескрајске разлеже се сребрна јека оружја,

А штитови звуче у плесу мађијску:

То светлосни дуси што чувају живот међузвездани

Одгоне чини, и штите сунчев сан.

 

И све је већ засјало с нова : у небесном кругу се пролеће рађа, –

Обнажена лоза се вије уз сунчани зид  тишине,

К’о слутње мора преко сурих стена

Падају огромни модри одсеви, и љубичаст се пење дим,

Топлота нежна зрачи са осунчана снега;

Високо над струјама хладним

 

Пролетње сенке цветају азуром,

А доле на земљи

Дрвета у ињу, к’о  шуме белога корала, бујне,

Дигнуте из подморска дуга сумрака

И снова суморних мед ведрије струје где неба сјају

У модроме миру халкионских дана.

 

Данте у Апенину

 

У црне масе шуме су се збиле

При изласку јесењега месеца.

К’о дела мог живота кад се јави

Твој спомен; али увело се лишће

Полако сад у месечини буди

У варљив живот пурпура и злата,

У речи неизговорених шушањ.

 

О ноћи велика! Ноћи призрачна!

Једина ти си веза наших душа.

К’о сребрн мост се месечина спушта

Над понором времена; к’о пас бисеран

Обухвата времена прошлих ноћи;

Да, иста месечина сја над давним

Ноћима твог живота. Сад ми душа

Већ није сама; дах из страна света

Сусреће ме, и речи и уздаси

По сребрну бескрајну мосту звуче.

 

Но тренут кратка раја ће да прође,

распрштаће се сребрн мост, и пашће,

И празно ће да звони ноћ широка.

Па онда, реци, где ћу да те тражим?

Јер прошлост којом ходиш све се више

Без повратка од мене удаљава

При сваком мом кораку у будућност,

И ништа неће спојити животе

У две што се разилазе вечности.

 

Но мисо неутешна док ме сенчи,

Нов један сан у души ми се рађа,

Виши нег месец и све ноћи света:

Платонских сени бледи рај, та зора

Без дана али вечита, што сја над

Прошлошћу и будућношћу, и спаја

У једном знаку свом вечности обе;

Под њима шуште као свело лишће

Небеса која просторима круже;

Сви акорди се срећу раскинути :

О, као вечна одећа светлосна

Обухватиће онда моје биће

Она што беше душа мојих мисли.

______________________________

Аница САВИЋ – РЕБАЦ  (1893 – 1953). Једна једина књига песама : ВЕЧЕРИ НА МОРУ (1929).  Та књига је била осуђена на глуви пријем савременика. Ту изванредну књигу треба да читају  поново како млади песници, тако и они сујетнији савремени песници који им могу бити очеви, јер су већ зашли у шесту деценију живота увелико… Прерано и трагично окончала живот. Игнорисали су је антологичари : Михиз, Мишић…

Видети: http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?topic=664.0

http://sr.wikipedia.org/sr-ec/Anica_Savi%C4%87_Rebac

 

 

Advertisements