Ознаке

[ ЧАС  ИЗ   СЛОВЕНСКЕ ПОДСВЕСТИ ]

 

„Ти, пчелице,

Пчелице ватрена;“

Руска успомена лирска песма

 

Државни универзитет  Охајо. Школа

језика. Трећи спрат. Соба четрдесет шест.

Фебруар у спортском оделу. Жућкасте

панталоне. Мрко-црвени сако. Налактице

боје дувана. На раменима дуња. Снег

на раздељак. Крај њега студенткиња

Професор предаје словенску подсвест.

На зиду профил балкана. Длан скитске степе.

Уцртан Дњепар. Козачко житно море. Челични

Балтик. Контакно стакло фиксира пчелу.

Лети, пчело, лети преко мора. Донеси нам

кључеве. Златне кључеве. Закључај зиму.

Откључај лето. А у мојој Србији

девојка излази из подземне лобање

и мајци пружа ружине пупољке.

а наши Пољаци у бели прах са зида

облаче Марију. Ваша зима. Пролеће

наше, Звоно у ходнику. Лети, лепотице

лети!

 

1982.

    САСТАНАК КАТЕДРЕ   СЛОВЕНСКИХ ЈЕЗИКА

 

Расправа. Дим. Како да студентима сунчане

Каролине предајемо језик поноћне земље?

И граматику пастира и вукова, што пишу

као што певају и говоре, као што је

канxом записано на кожи?

 

Како намаћи узду и набацити седло

на седам падежа – што опште са божјацима

и богом,  носе имена љубави, рађања,

крштена, уче доброчинству, сведоче о греху

и означују место

 

где земља се враћа у земљу? Са шефом катедре

нас туце професора разбијамо главу

стратегијом студија и лица нам се црвене

као да месимо хлеб или муљамо грожђе.

Хоћемо ли иком  угасити жеђ

 

бистрим реченицама и сажваканим знањем

зацелити рану? Гледамо једни друге

у неуморна уста, хипнотисани већ

игром вилица и позориштем сенки тамних

и светлих самогласника.

 

Љубавници, мужеви, очеви, не видимо зрак

сунца на зиду и у зимској коси студенткиње

крај прозора. Њен гуштер провирује између

усана, сумњичаво нас мотри, али охрабрен

нашом  одсутношћу почиње са тачком :

 

маже се црвенилом и у ваздуху црта

пируету руже. Главе су још у облацима,

али наше кошуље, панталоне, сукње, равне

ципеле и ципеле са штиклом, региструју

подрхтавање тла.

 

Тајац. А онда се надимају плућа и очи

мрешкају метафоре седе браде и дрског

једра. Трава се повија на столу под притиском

лактова а стопала се одупиру о топло

камење на поду.

 

На површини још приче о игли и концу, сказаљци,

метру и чвору, али испод плавичасте опне

прстен и крв. Моје уши приањају уз један

заобљен стомак и чују како плач детета

тражи да уђе

 

у школски програм као увод за наставу

словенских језика у подневној Каролини.

 

1982.

 

          ЗИМСКА ЕЛЕГИЈА

 

„Зима. Шта да радимо на селу?…“

Пушкин

 

Зима. Колумбус. Шта да се ради у Охају? Бродски

мрмља на телефону : каква рупа! какав ужас!

Идите на јадран и спасавајте тамо душу

и кожу. Али шта се ту може. Ту сам где сам. Чак му

не завидим што ће у венецији или Риму

удисати цветни латински ваздух. Видим га како

пије еспресо и кроз љубичасти дим с осмехом

тајанствене Лизе посматра облике мајке света.

Фу, фу! Да куцнем у дрво – каже – у добром сам друштву

и свакој релативности упркос на правом месту.

 

Ја, међутим, срчем чај и слушам канадски ветар.

Мој кућни дух се у папучама вуче по соби

ко стари пас. Тражим од њега часопис „Аполон“,

„Политику“ и „Српски књижевни гласник“ а он ми

на кревет ставља слике црних и белих герли у

свили или стиду. И уз њих студентску „Лампу“.

Она најављује снег и вејавицу током дана.

Ништа од зечева и лова. Могу да избелим

очи а не спазим траг  ни сиву мрљу  у трку.

 

Уместо у седлу  љуљаћу се уз кецељу ватре

и испијаћу вино у Овидијеву и Пушкинову

част. Лупкаћу прстом по шанку

у такту шестостопног изгнанства. Због елегичне

и сочне воћке онај из Рима је на Понту

нахрањен ледом Црног мора. Мога је Руса

децембар слободне оде бацио пред ноге

исте Тавриде. Али је он на топлом снегу

испевао љубавну песму јужном ветру.

 

Колумбус. Охајо. Када ће доћи она? И воском

северних  пчела  зачепити неспослушне уши?

Или ће друга, напојивши ме пићем балканске крушке,

украсити језик иглом са маслинком на врху?

Ни међу фармама, под овим инојезичним сводом,

нећу моћи да бирам инструменте судбине, што

ће већ да скроје ритам, жанр и удес стихова

које, ево, жврљам у доколици познате зиме.

 

1981.

 

          БАЛКАНСКИ ПЕСНИК

 

Професоре Лорд, са белим сам цветом

у вази на друму. Крин је пустио корен

па ми снежни Кливленд изгледа црвен.

На ваш позив хитам за Харвард. Месец је март.

Предлажем зато да радозналима

изложим тезу о вези поезије

и пролећа  у балканском подземном свету.

 

На коњу, колима или пешке

путујем Балканом. Балкан је буре

бачено у море. А друм овде боље

приања уз ухо него уз табан,

копито и точак. Какву ли паничну

поруку шаљем  онима доле

док као у бунилу добујем

 

о поклопац пун рупчага и xомби!

Одговори заглушују уши.

Делују као упозорење.

Шта вреди када сам затурио шифру.

Уместо мотела одједном угледам бунар.

Конопац, чекрк и кофа. Када би ме

са  крчагом у руци чекала она!

 

Балкан је бајка. Платнена кошуља,

расплетена коса. Руке у молитви.

Он је покрај ње. Ипак лажу слике!

Ни чудо ни изрод. Сасвим пристаје

уз познати пејзаж . Али у верзији

непогоде. Мали жилави језици,

са три крака на врху, играју се ватре.

 

Глуме огњишта, раде на ломачи,

добијају и губе грађански рат.

И око оку ради о глави.

Само на моју кидише групни,

мрзовољни поглед на свет. Е, сад,

изволи!  А и немам куд! Супарник

до пола укопан у  земљу.

 

Да га померим с места? Убедим

да пусти гране, олиста, процвета,

прогута урлик или зацвркуће

и тако ми с цуром олакша посао?

Зашто да не? Може. Све може.

Само да платим порез, путарину, данак

у крви. Још ако сам јунак из приче –

 

расплет је познат. Она ми вида

завичајну рану, а ја пишем ли пишем

о балканском небеском свету.

 

1981 – 1983.

 

          РАСКОВНИЧКИ ПОМЕН

 

Сазнао сам из албанске песме

тачни опис твоје тајне смрти.

После битке полазиш у цркву.

Главу носиш  пажљиво под мишком.

Њихове те угледају жене.

Сустиже те реч пред прагом : Милош!

На почетку и на крају   – слово.

Али где је црква? Ту је нема.

Мој пријатељ сликар показује :

ено је! Над нама! Стварно. Стоји.

Као да се огледа у небу :

куполама окренута доле.

Самодрежа светли. Овде сумрак.

Јеси ли ти тамо? Бој завршен?

Да ли главу још држиш  под срцем?

Покажи се!  Не обара поглед.

Нити горе стиже ова граја.

Ка вратима Самодреже крени.

Друго у њој тебе чека слово.

А шта ако ниси над Косовом?

Ако ти је она песма сандук?

Којом речју да раскујем  речи?

Научи ме, света Самодрежо.

 

___________________________________________________________________________

Александар ПЕТРОВ  (1938. –     ) . Песник, критичар, есејист, преводилац.  Књиге  поезије :  Сазданац (1971), Брус ( 1978), Словенска школа (1985), Последње Косово (1978), Источни длан (1992)…. –      Овде су уврштене песме прелиминарно објављене у КР , 228 / 25. 2. 1986,  199 /  25. 11. 1982, 328 / 1984.  и  у КН , 749 – 750 / 1988.

Advertisements