Ознаке

                                 [НОВИ ГВОЗДЕНИ САД] 

                                За Ненада, трагом Васковог

                                  наслова за књигу

 

И овај је Град пао, ево,

непријатељу у руке.

Моју су драгу јутрос убили,

а мене још јуче. (Кажу.)

Сад непријатељ јури за ветром,

јури за мртвима. (Видим.)

Живих више и нема, немамо их.

Можда их имају они. Али, ни они

нису толико богати у животима.

И њихов је живот

од истог бога, иста Исуса.

Само је њихов још ружнији,

још ружнији и крвавији.

Само је њихов живот

од данас, од јуче –

у нашим рукама.

Само је њихов, славни њихов

живот – лутрија вавилонска,

безвредно  палидрвце.

 

Нови Сад, 41. X 1996.

 

           СЕМЕ  ЕМЕС

 

Бацај га Крајином.

Изникнуће било где! А ту је

оно најлепше. Ту је живо!

Као кукуруз , као кромпир. Као жито.

Као шебој, кукурек жутодивљи.

Кајсија у цвету, дуња у бехару,

јабука у плоду над плотом.

Ко трешња на пустом путу.

Као босиок заденут за уво.

Као кита дивљих љубичица.

Као јаруга пуна јагорчевине.

И јеменлика, сестра њена.

Као једно обично, квргаво дрво

што из нигде расте увис.

Као густа шума, сав од бадема,

од багрема.

Расло ми је, расло ми је…

 

Ја само стојим, гледам и бацам.

И кажем вам : људи, људи моји…

то је! Емес, семе!

 

            ДАНАШЊА ПЕСМА

 

Идући реком улево, стижемо у Пустињу

чији је један светац један старац.

Знам да је тамо : твој и мој отац

који је залутао негде на путу и сео

да одмори, лицем ка плавој небеској

омчи. Слушај ме добро, Жан – Жак Сели.

Овај твој и мој отац, нас двојицу

канда и не зна. Само гледа наовамо.

Он само види неку двојицу. Он само

слуша наше речи, али их и не поима

јер их је сам, једном, написао тим

својим погледом у нашим очима.

Његово је небо, зато, сасвим његово.

Наша је једино ова наша земља.

 

Ваљево, 23. X 1988.

 

              ДЛАН

 

               „Умрети је лако у самоћи“

М. Црњански

 

Самотно гледам у дно длана

и лик свој огледам, видљив

једино нашем племенском шаману

чија ме сенка подсећа на оца :

столетно стабло храста

и мрља најтамнијег мастила.

Гледа он, тако, а сказаљке

му круже теменом и време

нестаје у сопствене пукотине,

као капи пролетње кише

око поднева. Гле, ево, већ

коначно стиже и моја верна

љубав : све линије мог длана

узбуркају се и сасвим полуде.

Видим, време је, господе,

да и овај мој склопимо длан.

 

11. 1. 1994.

 

           У ХРАМУ ДЕМОНА

 

Такво је ово сунце

над нашим кровом.

Некоме даје ловор,

а неком је логор.

 

Зато ће један певати,

други брзо умирати.

Наш дом ће увек имати

црну мараму наше мати.

 

Ја ту слободно дишем

и стојим под бројем.

Све тише и тише

срце нам куца кришом.

 

Наш кров је само део

крова света. Под њим

мени све зло је лепо

и сасвим земаљско.

 

И ништа нам није свето.

И ништа нам више није свето.

 

 ПОСЕТА ЦРКВИ ПЕТРА И ПАВЛА

 У КОЖЕВНИКИ КОД  НОВГОРОДА

 

У овом дому, зидови су

од свеже одраног меса (крвава цигла,

камен као стара кост)  а никог од Руса

уоколо. Можда је сам бог

тако хтео. Апостоле, данас,

послао је у друге, светлије домове.

На друмове, да сачекују људе

и погледима их уверавају

у свето божје постојање.

Уместо Петра, ту је Петров Александар.

 

Уместо Павла, његов друг Адам.

Иза гвоздених врата, врата камена.

Иза камена је тмина

и једна једина молитва у олтару

којег више нема. У олтару,

олтар је трава. Црни голубови

које једу анђели, демони и свеци.

У висинама једино лебди људски глас.

Бог је у куполи, понедељком и петком,

наизменично видљив и невидљив.

Ствара свет. Чини га видљивим

и смртним, тако привлачним

за смрт и за људе.

 

Новгород, 27. 5. 1988.

 

                 НА ПОНТУ

 

                                     Срби Игњатовићу

 

Валови су потомци лавова.

Морем господаре, за море

Не хају!

На својој их сиси доји

Мајка земља

Плавим небом која доји.

 

У Црнога мора валови црни.

Као да се амбис утркује са амбисом.

Као да је млада ноћ изашла у шетњу.

 

Море црно, где су гусари?

 

Над морем се чује лавља рика.

 

ПИСМО ЧЕТВРТО

 

Немој лајати, псу. Анђели не лају.

Немој плакати, девојчице. Анђели не плачу.

Немојте њакати, магарци. Анђели то не чине.

 

Анђеле мој, немој

Лајати, немој плакати, немој њакати.

И не обмањуј ме.

Анђели то не чине.

 

          БРАНКУСИЈЕВА ПТИЦА АНЂЕЛА

 

Она не лети.

Она је лет, а не

она у лету.

Она је јаје Феникса.

Она је његов пепео

зелен и златан.

Окамењена песмо, ја те

не могу певати.

 

Крик у мојим устима

читаво је небо.

____________________________________________________________________________

Адам ПУСЛОЈИЋ (1943.   –      ). Песник, преводилац.  Књиге поезије : Постоји земља (1967), Падам ка  небу ( 1970), Идем смрти на подшишивање (1972), Негледуш (1973), Религија пса (1974),  Бекство у дактилографски вез (1977), Плесме (1977), Прелом (1979), Дародавац ( 1980), Окована уста (1982),  Капија на истоку (1987), Пандемонијум (1989), Музеј Црне Крајине (1989), Песме из сенке (1992),  Сариндар (1997)…….ЗИДАЊЕ ИСТОЧНОГ ПЛАЧА (Изборник) (1998).  –    Овде су уврштене Пуслојићеве песме из неколико његових књига. Прелиминарни  избор стихова овог песника је био знатно обимнији, али сажимање је било нужно …     О овом изузетно плодном, и контраверзном песнику, написао сам пре неколико година есеј : (НЕ) СЕБИЧНИ МУЗЕЈ, в. у мојој  књизи  Метафизика у белом оделу, стр. 300 – 308.

Advertisements