Иван НЕГРИШОРАЦ

   

       Ледено је под  августовским сводом, године зује     прозирним криоцима. А ти, прочитај, из почетка све претреси. И преброј крње сугласнике.

 

              МУЦАЈУ, ДАМАРИ

 

                          Помен Растку : пренос костију

 

Има ли светлости

да удахнем је, овде

или другде : заувек Над плочом :

хиљаде слова далек,

на врху носа : кад, срижеш : толики

човек, под толицни шеширић Био би то

разлог да кажем коју, веверица

махне репом и затресу француске ресице,

балкански сугласници

капљу Тамо,

овамо : оглопци

у речнику страних дрводеља,

грло се отвара

и зјапе очњаци Јеси ли ти

та тиха реч, тамни азбучник : скутрио,

под пладњем , надгробним : мршав

јеловник А говорили : врати

се истом стазом, у сада, у овде,

врати : никад То је тај

што сне сања : „никад“ је реч,

реч „никад“ Стазом,

истом Тамо, где погледаш

у даљине и скрушено

падне глава Има

ли афричких стонога под пазухом, крхке

су петељке далеких звезда, где : по врату :

клизе ситне капљице и тишина

облива  Чујеш, дамари :

пуцају

 август – септембар  1984.

                      Рок Крик, Вашингтон

 

          

              . +  И   –

 

              Сени оца Јустина, недремана ока

 

Мртви мртвују,

живи одиста живи

су  А кожа лапара на ветру

и мразу , нико да дотакне

прстом и срочи две-три

ваљане Сам

обавити пре него перчин

окачиш о куку,

таванску Веран,

Под зубима шкргуће свет

што стеже се у небеску

песницу Клечати,

ломити колена до хиљаду,

до две Ја сам мајушно

острво залеђено у  мору

што не леди  Мрзне,

Мрзне ћелија крцата

месом Тих неколико чворова

где пухне задах натрулих

спојница Земља, зрнце

што никад да пусти

беле нокте С таванице

окруни креч, дланови

постану сјајни

као углачана кугла

где блешти светли

кристал савест

има тупе канxице, врабац

што дрхти под стрехом

са које висе топле

леденице Говорим

што морам и поскакују

у катедрама бесни

анђелчићи Никад разумети

да ваздух који дишеш

ваздух је Крв

кад призне низ посекотину,

само је крв Загребе

понекад земљописни папак Ја

сам, што слуша : очај

грицка

нокте Велика ноћ

пада нам на

рамена

________________________________

Иван НЕГРИШОРАЦ (псеудоним; право име: проф. др Драган Станић),  (1956…) . Песник, критичар.  Књиге поезије : Трула јабука ( 1981), Ракљар желудац (1983), Земљопис (1986), Абракадабра (1990), Топло, хладно (1990) , Хоп ( 1993), Везници (1995)  …….. –  Овде су уврштене песме прелиминарно објављене у КР, 328 / 25. 9. 1988.