Ознаке

   

[НЕПОГРЕШИВО МЕРИЛО  ИСТИНЕ  И  ЛАЖИ]  

 

– – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –   Црквом и само у Цркви људи постижу циљ, смисао и свесмисао људског бића у свима световима.

Растући растом Христовим “ у човека савршена“, човек слабићства, јача, сазрева душом, сазрева умом, сазрева срцем. Живећи Христом, он сав урасте у Христа, у Истину Христову, сроди се са њом, и она постане вечном  Истином и ума његовог, и срца његовог, и душе његове. За таквог се човека са сигурношћу може рећи : он зна Истину, јер има истину. Та жива божанска истина у њему, служи му као непогрешиво божанско мерило за разликовање истине и лажи, добра и зла у човечанском свету. Зато њега никаква наука људска не може ни занети ни завести. Он одмах осети каквога је духа ма која људска наука која му се предлаже. Јер он зна човека, зна шта је у човеку, зна какву науку он може стварати и давати. Свака људска наука која не води божанској истини , зар није сакована од лажи? Која то људска наука казује прави смисао живота и објашњава тајну смрти. Исто тако, нема људске науке која нам објашњава тајну света и човека , тајну душе и савести, тајну добра и  зла, тајну Бога и ђавола. А кад нам то не казују, зар не заваравају својим ситним, блиставим шљокицама и заводе у лавиринте некорисних умовања и убитачних ситничарења?  У човечанском свету само је Богочовек христос решио сва главна питања света и живота, од чијег решења зависи судбина људског бића у свима световима. Ко Христа има, има све што бићу људском треба не само у овом привременом животу, већ и у бескрајном, вечном животу.  – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –

10. Има ли излаза из тих безбројних паклова хуманистичких? има ли васкрсења из тих безбројних гробова европских? има ли лека од тих безбројних болести смртоносних.

Има, има, има : покајање. Таква је бесмртна благовест Вечног Евађеља Богочовековог : : „покајање – за познање  Истине  (…)  Друкчије се и не може поверовати у свеспасоносно  Еванђеље Богочовеково : “ Покајте се и верујте Еванђеље“ ( Мк.  1, 15) . Покајање пред Богочовековом је једини лек за сваки грех, једини свелек за сваки грех, па чак и за свегрех.

– – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –

 

            ФИЛОСОФСКЕ УРВИНЕ

 

            Зеница трагизма

            Сваки је човек заробљеник тајни , јер је сваки опседнут тајнама. Са свих страна оне се згрћу око њега и наваљују на њега. Из сваке појаве лучи се по тајна, а из сваке тајне по безброј тајни. Нема твари која није бременита тајном. Тајна до тајне, тајна на тајни и – добио се свет. Човек има у себи неку праисконску центрипеталну силу за све што је тајанствено. И привлачи све тајне; и оне хрле њему, опседајући га са свих страна.

Свако човеково чуло опседнуто је безбројним физичким тајанствима. У сваки атом човеков гледају чудесне тајне из сваке твари. И најмања тајна развија се у тајну васионску, тајну бесконачну. Отисне ли се низ једну од њих, човек се отискује путем који нема краја. Последња тајна сваке појаве и сваке твари обавијена је бесконачношћу. Тајна једне мајушне водене капље тако је огромна да се у њој удави сав човек : и чула његова, и ум, и мисао. (……..)

Невидљиво у видљивом

Невидљиво је срце видљивог, језгро видљивог. Видљиво није ништа друго до љуска око невидљивог. Безбројни су облици у које се увлачи невидљиво. Облачи и пресвлачи. Видљиво је сунце, али је невидљива сила која га загрева. Видљива су многобројна сазвежђа, али је невидљива сила која их мудро креће и води кроз бескрајна пространства те се не сударају. Видљив је магнет, али је сила његова невидљива. Видљив је славуј, али је невидљива животна сила која га држи у постојању. Видљива су многа бића на земљи, али је невидљива сила која их уводи у живот и држи у границама живота. Видљива је трава, видљиво је биље, видљиво је цвеће, али је невидљива сила која из једне исте земље производи разноврсне траве, разнолико цвеће, различите плодове.

Земља! – Најинтересантнија и назагонетнија радионица, и у исто време најгенијалнији стваралац. Она непрестано производи из себе и животиње, и биље, и минерале. У њој  се истовремено израђују и руже и трње, и пшеница и кукољ, и босиљак и пелен, и тамјан и смрдљевак. То је тако очигледно. Али, та баш очигледност подстиче на питање : ко то из ње ради, ко то кроз њу ствара, ко то њоме дела?  (…….)

Тужно је и за херувимска срца

Ништа страшније од човека у свима световима. Јер ништа бескрајније. Вртоглавица спопада сва створења која имају моћи да мисле о човеку. Философија о човеку тешка је и за анђелске умове, тужна и за херувимска срца. Нигде краја човековом бићу. Ако пак има краја, онда је тај крај – бескрајност. Границе човековог бића? Ох, све саме бескрајности…

Шта је човек? – Врећа крвавог блата, и у њој квасац свих бескрајности. Поведе ли себе у висину, човек ишчезава у божанске бескрајности; нагне ли у дубину, тоне у демонске бескрајности. Човек? Мали бог у блату, покаткад – демон у раскошном орнату. Нема природнијег начела од овог : Будите савршени као Бог! Јер нема страшније стварности од човекове заљубљености у зло и његове бездане.

* * *

Горке су бескрајности човекове. Ко се није отровао од њих чим их је осетио, и осећањем сазнао? (……)

СРНА У  ИЗГУБЉЕНОМ РАЈУ

–  Исповест

(….)  срна не може да мрзи; она може да жали и сажаљева. Све увреде, све грубости  она одвија тугом и сажаљењем. Туга, то је њена освета. Туга, повећана сажаљењем… О, људи, како сте сурови и груби! Чула сам да постоје демони. Зар је могуће да су гори од људи? Само једно молим, само једно желим : да не будем душа у човеку, осећање у човеку, мисао у човеку…

Сваку грубост људску ја доживљујем као тежак ударац по срцу. Од тога се јавио тумор на срцу. О, колико модрица имам на срцу! О колико удараца! …Ах, да! та ја сам  у изгубљеном рају : срна у изгубљеном рају! Ох, смилуј се на мене, Сведобри и Свенежни! Гомиле модрица,  једна до друге, једна на другој, и тако се направио тумор на срцу! Ох, спаси ме од људи, од грубих и злих људи! тиме ћеш мој свет претворити у рај и моју тугу у радост…

* * *

Више свега што се воли, волим слободу. Она се састоји у доброти, у нежности, у љубави. А зло, а грубост, а мржња, – то је ропство најгоре врсте. Робујући њима, робује се смрти. А има ли од смрти страшнијег ропства? У такво ропство одводе људи, ти измишљачи и творци зла, грубости и мржње. А мене послали у свет, рекли и прорекли, одредили и предодредили и : буди туга и љубав. И ја свим бићем испуњујем своје назначење : тугујем и волим, љубим кроз тугу. И зар могу другачије у свету који је насељен људима? Мој живот је у томе оквиру, у томе раму. Сва сам – срце, сва – око, сва – туга, сва – љубав, зато ме потреса страх, онај мили страх, за који зна само – тужна срна…

У охолости својој људи и не слуте каква раскошна и чудесан осећања носимо у себи ми, срне. Између нас и вас, људи, зјапи провалија, те ми не можемо к  вама ни ви к нама. Ви немате чуло за наше светове. Кад бисмо ми срне срцем прешле у вас, прешле бисмо у пакао. Некада, ми смо биле у рају. Ви нам га људи претворите су пакао. Што су ђаволи за вас, то сте ви људи за нас. Причале нам брезе : видесмо сатану где паде с неба  на земљу, паде међу људе и – остаде. Он, отпадник неба, објавио је : најпријатније ми је међу људима; и ја имам свој рај, то су они : људи…

_______________________________________________________

Јустин  ПОПОВИЋ (1894 – 1979 ). Архимандрит, религијски мислилац. Истинословац. Један од последњих ученика Николаја Велимировића.            Овде се прештампава неколико изабраних одломака из књиге ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА И ЕКУМЕНИЗАМ, објављена у Солуну, 1974. године. – Избор је, у трећем и коначном издању, знатно и с пуним правом, проширен. Овде су изабрани текстови из књиге ФИЛОСОФСКЕ УРВИНЕ ( Досије,  Београд, 1998)…

Advertisements