Ознаке

П

 

Траг времена

 

Саранио сам своју добру драгу

У дане што су ишчезли кÄо пара,

У мрком, муклом, црном саркофагу,

Без љубави и пролећа што вара;

Саранио сам своју добру драгу.

 

А није знало пролеће љубавно,

Честице спомена у коме трепере,

Понос и младост закопани давно

Без сени среће и без благе вере.

А није знало пролеће љубавно.

 

За сне без ноћи и ноћи без снова,

За сне у којим сијала је она,

Вечерња звезда несрећних духова;

И није знала мирна васиона

За сне без ноћи и ноћи без снова.

 

Дубоко, мрачно, несрећно, и дубље

Но смисо тајни живота и бића,

Ја је сараних, уз црвене зубље,

У друштву жеља, снова и ветрића. –

Дубоко, мрачно, несрећно, и дубље,

 

Саранио сам двоју добру драгу:

У дане што су ишчезли ко пара,

У мрком, муклом, црном саркофагу,

Без љубави и пролећа што вара.

саранио сам своју добру драгу.

 

Тако је Бог рекао

 

Бедна душо моја, судбу своју вуци

Све до у сумрак свог последњег часа.

Редом твоји златни прошли су тренуци;

Сећање на њих једва заталаса

Тихо и скромно груди, куда пада

Мора живота. Певај зато сада

Само мрак свог јада,

Само мрак свог јада.

 

Живот нам наде младости не прашта;

Будућност наша с прошлошћу се слива

У таман декор сна што се испашта

Стварношћу која боле нам прелива.

Под облаком што се изнад нас развија

таман ветар дахом мутних елегија

Наше жеље нија,

Наше жеље нија.

 

Кад немамо суза за часове мртве,

Што значаху срећу кад нада не трне;

Кад сносимо празне и неплодне жртве,

Певај, душо моја, своје дане црне

И с пролећа, кад потоци се пене

И топе, и руже кад се зацрвене,

И кад цвеће вене,

И кад цвеће вене.

 

Потрес

 

Прошао ме страх од бога давно,

Дах мирисни љубави и чежње,

Бол с пролећа; поспале су тежње;

Прошао ме страх од бога давно.

 

Мутне очи изнемогле гледе

У хоризонт празан и оронÄо.

Дух са телом материје клонÄо.

Мутне очи изнемогле гледе.

 

Моју стару рану од живота,

Видим, немар суверени лечи, –

Моју нежност, немир, јад без речи,

Моју стару рану од живота.

 

Хигијена несећања вида

Мој буновни сан и савест што ми

Дух и тело немилосно ломи.

Хигијена несећања вида.

 

Гледам да се свега мање сећам,

Да не жалим ни прошлост, ни себе,

Да се тихо што беше погребе;

Гледам да се свега мање сећам.

 

Још савести ветар неки, уздах

Мртвих – шта ли? – кроз мој живот прости

Прође, каткад, ко језа кроз кости.

Још савести ветар неки, уздах,

 

Знак последњи грознице живота,

Потресе ме, па ишчезне близу

Срца. Видим малу парализу, –

Знак последњи грознице живота.

_________________________________________

Сима ПАНДУРОВИЋ (1883 – 1960) . Књиге песама : ПОСМРТНЕ ПОЧАСТИ (Мостар, 1908); ДАНИ И НОЋИ (Београд, 1912). Као уредник часописа МИСАО (1919), објавио је у два маха АНТОЛОГИЈУ МИСАО (избор песама сарадника овог часописа). Друштво хрватских књижевника издало му је  сабране песме : ОКОВАНИ СЛОГОВИ (ова књига допуњена је каснијим песмама у издању СКЗ – СТИХОВИ, 1921), у САБРАНИМ ДЕЛИМА (1935) и у ДВОРАНИ МЛАДОСТИ (1955).  Последња збирка ПЕСМЕ, Библиотека српска књижевност у  сто књига, Нови Сад, 1959, садржи 109 песама са пишчевом изјавом да је то коначни избор, а све остало од стихова одбацује, као да није ни написао. Бавио се и критиком и естетиком и превођењем…

Advertisements