Ознаке

            Земља

О давно, давно

док у клици рађала се жеља

ја у сну надах се теби

и грч одвајања од утробе ти мајке

рече: да ћеш скопчана бити са утробом мојом

да у прах ронимо.

 

О давно, давно –

док још светлуцање звезда

кроз ноћи кукавне када плакаше

кроз мрачне те ноћи речено ми би :

да моја и само моја

проливаше  крв уз песму спајања.

 

И збило се тако.

Надању хтели смо да дамо почетак

првим кораком и погледом у свет.

Знао сам одмах

да моје причање кроз ухо твоје

беше само одјек вечне приче

што никад не стаје.

 

И сумрак би.

Ни ти, ни ја не рекосмо га

већ само обојима кану суза

низ блесак образа.

Ни ти, ни ја не заплакасмо плачем

већ само сјај у оку да убијемо

јер он би убио нас.

 

Ах, какав то беше сумрак.

Не знам да ли га ти

беластом руком дозва себи

или мене препланулог уснама

за грљење викала си.

те не видех ништа –

до љубичасто преливање косе твоје

и не видех ништа –

до утапања живота мога

пурпуром у њу.

 

То би, кад смо се срели, драга.

А тад –

тада ти блистање са зуба

притискало у мени мисао

и ја заборавих све –

до само да сам птица која ти на груди  слеће,

а ти си ширила руке.

Ја не знадох ништа –

до само да сам биће уздаха твојих

и ти ме удисаше кÄо плавоћу јутра.

Вукла си ме  жељом и бацала од себе

јер ти дах би испрекидан

„А зашто?“ – молиле су моје очи.

 

Зато, јер рече:

да љубав даје и не даје све.

И да она

говором и неговором казује о неказаноме

и само сатирањем

у кам песмом тера.

 

У тај сумрак –

срца нам беху пламена

пламена са црним преливањем жудње.

 

И ти твоје издиже над главом

у том љубичастом сумраку

лик ти се прели златном ватром

а ноге твоје причале су о срцу твом:

„Види како је светло

види како гори, то никад што не догара

то што кроз људе пролази.

 

Види како преливом прича о мени

и детињству моме.

Види како светлуца и замрло би радо

јер се боји од руке твоје“.

Да. Твоје су ноге причале

и ја чух причу

која је звонила кроз земљу.

Али ја сам ћутао

јер све то беше на капији земљине утробе

чији је зов криком викао

као да нас мами тамо доле.

 

Капија беше зелена

а кроз сумрак црним је сјала.

Опазих да беше горко зелена

јер и твоје дрхтање беше као јед.

Јер и твоје усне чемером се купиле

да најслађу окусе сласт.

 

Да. Сву те видех драга

јер ти је лице светлело у сумраку.

 

Да, и капију видех

она беше преплетена од туја и шимшира

који се змијолико грлише кроз мрак.

 

Но још те не додирнух драга.

Не хтедох да свечаност твога буђења

прекинем у рађању.

Не хтедох још

да кроз додир у сатирање одемо.

Али рука твоја што млечном мирисаше жељом

јер мајком спремала си се да будеш –

на жудне ми усне паде

да још дубљем ћутању срца мог

даде громкији глас некад.

И та рука што хтеде да замукнем

највећу ишчупа ми реч

и реч сва крвава откиде се из мојих груди

скотрља се наниже

и паде кроз утрнуло ми тело.

Паде на земљу

уваља се у прах од кога је и постала

и стаде пред  ноге твоје.

Љубим те – не рекох

алÄ речено би све

и сатирању почетак нађосмо –

јер млечна ти рука млеком звала

још један живот  из нас

да и он некад у сатирање оде.

Мала нам срећа беше што двоје бесмо

мала – и треће дозивасмо.

 

Сели смо –

да кроз вечер преплићемо крв

и кроз њу видимо ствари

што живе около нас.

Сели смо у подножју те капије

што улазак и излазак кроз њу

наједном значио је.

 

Тамноћа пуцкараше својим крилима

која не беху развијена сва –

а ја гледао сам те дуго.

 

Ти беше замирање љубичастог сумрака

на чијем врху блисташе чело.

Јер главу спустила си на њих док ти коса шараше по змељи.

Твоја колена чудно се пресијаваху

и дојке твоје

и беху једно

и млечно обоје

чекајући да живот приме

и живот дадну.

 

Гледао сам их дуго –

и мисао моја беше бели кругови

скотрљани са колена твојих.

А кроз те беле кругове

ја смотрих живот где се прелама

прелама кроз делове и кроз снове

алÄ видех и то :

да он беше само једно, само цело

јер вечно појављивање кругова

црта само једно : круг.

 

И тешка ми поста глава моја

од свега што видех кроз мрак.

А мрак не беше оним

којим се раније јављао.

Некад оне беше светлуцање и искрење тамног

док сада ја не назрех то :

већ наше светлуцање у њему.

 

И ти подиже опет руку

и још једном промиле нови живот кроз њу.

Још једном она замириса ми млечно

и белином покри ми очи.

Све бело би.

Све бело у мраку.

И твоја жеља и жеља трећег

и то све бело

даде ми снаге да рађам и ја.

 

И реч ти би бела.

Она зазвеча и просу се по мојој коси

зазвеча као бисер

и осетих да се  кроз усне твоје

сливала нека сласт

јер рађање новог и кроз речи поче.

 

„Хајде, хајде са мном у дубоко

у дубље да извор пронађемо свој.

Ја га осећам у себи јер сам жена

али и земљу хоћу да примим у себе дубље

јер ме луда жеља нагони и њу да родим

да будем мати свега“.

Да. тако си говорила ти

најдубљом жељом што је жена има.

И у том тренутку ја ти бејах сина. Ти као жена, мати моја.

Оца не видесмо ни ти ни ја

али он беше са нама

јер је дух његов струјао кроз нас

и најављивао још једно рођење сина.

 

И устали смо.

Кроз протрнуло тело моје

разливао се бљесак

а кроз твоје –

ја видех опет себе.

И пошли смо кроз капију

и мало дубље зашли смо у земљу

и дубље разгрну она недра своја

а нико нас водио није

а нико нас гурао није.

 

Али све дубље ја осећах прах земни

да лепљиво на усне нам пада :

и би нам тако горко

и би нам најслађе животом

јер бесмо на граници тога двога.

 

И још дубље пођосмо

капија оста као чувар онога што је говорено

а делом ми одосмо доле

да завршимо складност разговора.

 

И тада тешка ми била твоја рука

тежа него смртни покров

а ја иако бих прејак

ипак је не могах сломити.

 

И корак по корак

ишли смо дубље до на извор.

И би нам топло, крваво топло

земља се ширила

и тонули смо дубоко;

на челу блисташе ти бисер живота од бола сковитлан

и печатом оста за навек

јер тек поче да живиш

када трећем осигура живот.

 

Ишли смо столећима дубином

и зелено наше спајање

вриштало је кроз земљу све дубље

а трења наша остављаху речи

док звуци од њих

певаху зелену литургију у доле.

 

„О жено“ – певали су гласови,

а усне мицаху нам се боно.

„О жено“ – ми руке не осећасмо своје

„О жено“ – куцала нам величанственост у грудима

што трећег кроз земљу добивасмо.

 

И све се сливало  у једно.

Била си мирна као мајка

била си бог

јер је отац то хтео.

 

И сливање свега поче да  бљешти

кроз изненађења наших душа :

јер над змељом тражисмо светлости

а оно дубина даде нам је сјајну

и све потече кроз црвену реку

у дубину доле.

 

Ти ниси причала ништа

јер беше храм збивања ломног

а ја певач –

исконски певах песму вечног живота

по утроби твојој.

 

Дрхтало је све

јер потресом пламтео је живот

тресло се све

и ронило у дубоко.

А хор оних што раније пређоше пут

звучао је кроз крваве пламове.

Све јаче и јаче бивала си мајком

све јаче и јаче праскале ти груди :

од ватре да заситиш и гладна умреш

а ја испивах себе

и замирах полако.

 

Још песме и звуци нису престали

још не пресахли сасвим

а наша тела у земљи  се растапаху

и сатирање наше видело рођење своје.

Земљу и дубоко лепотом открисмо

и у њој дубоко нађосмо себе

а њена песма тад поче да слави.

 

Ми јој рукама загрлисмо руке

и бедрима попрскасмо образ

а тада утиша се и он запева

и много хиљада гласова запева

и много хиљада гласова би један

би само њен

и чу се он кроз велику сласт.

 

„Дошли сте, дошли.

Знам откуда и како.

И сви долазе овако.

И сви кроз горко најслађем се враћају

и сви се ломно сломе

алÄ само мени цели долазе.“

 

„Дошли сте, дошли мени.

Не мени, него себи.

Дошли крвави с почетком у мисли

алÄ нама почетка нема.“

 

Ах, драга,

ово тешко ударање речи кроз ухо

видех да удове ти све уздрхта.

Ах драга,

ове тешке речи кроз нас

спојише нам вреле руке

и болно загрлисмо себе –

загрлисмо земљу.

_________________________________________

Радомир  ПРОДАНОВИЋ (1915 – 1944).  Овај песник је погинуо, са женом и сином, у априлском бомбардовању Београда 1944. године.  „Није стигао да наврши двадесет девет година; имао је иза себе десетак година живота са поезијом и једну по обиму невелику прегршт  дефинитивних текстова. Његове су  песме сачуване, сређене и објављене, пуштене да живе међу читаоцима захваљујући песниковим пријатељима. Тако је једна поезија, прекинута на узлазној линији, непозната изван врло уског круга, нашла први пут одјек скоро две деценије после песникове смрти“ ( И. В. Лалић). Књига : ГЛАС , 1962.

Advertisements