Ознаке

 

                                              ОБЛАЦИ

                          

Облаци се скупљају са разних страна, биће олује. Врућина је и запара. Али ће можда уместо олује, бити комедије ; Аристофан увек долази да нам каже како су наше представе о боговима исто тако случајне асоцијације на виђене облике, које и облаци изазивају. Ја се сећам да су мени облаци, кад су били посебно блиски или набијени енергијом, једном призивали сећање на Ничеа са јаким брковима, обрвама и нападним погледом, други  пут на Толстоја са познатом проседом брадом и спремношћу да дели лекције о моралу. Облаци долазе ; то значи да ће настати слика једног Бонингтона или Констејбла, који су били у стању да читаве  серије својих платана посвете облацима, или ће се поново појавити облаци једног \анбатисте Тјепола са митолошким личностима, занесеним монасима и нежно разодевеним девојкама што оличавају врлине. Ниски облаци ће донети олују и бацити на земљу кишне воде, они високи ће се задовољити да се огледају у водама које већ постоје на земљи и да покупе влажна испарења језера и потока, река и мочвара.

Увек је било и биће комедиографа који ће тврдити да су небески богови само привиђења попут облака, малобројни ће бити, осим у Индији, они који ће без труни сумње у очима гледати у облаке као у богове који језде небом, час тамни, час светли, пуни дарова и склони претњама. Кинез у облацима види змајеве и преноси их на своје тепихе, што не значи да је престао да их се плаши. Наш човек у јутарњем облаку обасјаном ружичастом светлошћу види прилику цркве коју треба да подигне, и тако, према предању, настане Грачаница. Хелен је видео у облацима богове, и у црвеним одсјајима залазећег сунца на морској површини проливену крв емаскулираних небеса. Ту где се божански фалус стропоштао у море, устаће из морске пене бела Афродита и стати наспрам камена црног и сјајног као смола у светилишту женске богиње на пафосу. Тек када је устоличена забрана родоскрвнућа могла је права лепота да се роди.

Облак застаје над планином и застире њен врх, место где су приношене жртве, примане таблице Закона, као на Синајској Гори, где је подизана капела да песник владика одснива свој последњи сан. Да ли ће ветрови што облацима утиру пут поломити стабла и од шуме начинити гробље, да ли ће громови из облака запалити нове и непотребне ватре, да ли ће из облака пасти хранљиви плодови, мана, подигнута негде из неког плодоносног врта без баштована, или ће се стуштити отровне кише, које треба живу природу полако и степенасто да затру? Облак долази и стаје изнад наше главе, застаје да нас  посматра, можда ће бацити челичну мрежу да ухвати заједно бога рата и богињу женствене лепоте, или ће у њему бити око свевидеће, судија и спасилац Старога завета? Ето облака над нама, почиње да нам се спава, и у полусну  ће облаци да се  размножавају у облике који могу само да се сањају. Иза њих и после њих, сунце, као на изласку из пећине. Русаље се дижу са потока, са језерских површина, зачаравају, затрављују, проричу. На врху дрвета указују се лествице које воде даље у висину, оне лестве које је Јосиф сањао кад су његова браћа хтела да га уморе и по којима ће се  успети  пре свих  она деца која су се попела да поздраве улазак у Јерусалим  машући палминим гранама у руци.

 

 

РТАЊ

                         Прво виђење

 

Нису у планини становали бози

планина је за њих била сто

трпеза нешто већа

од софре смртних

широки простор врха

раван за језеро

да се див напије

да му се дода и сјајан ћуп меда

на пладњу га чека месо

скинуто са сазвежђа

не зна се кога

 

наук планина :

богови једу са њих у пролазу

понекад се налакте

одрже савет

поједу неки батак

и оду у просторе нама потпуно стране

па их ми тражимо

као преполовљени патуљци

у сну

 

Нису у планини становали бози

ал и данас над обронком се

окрепе и ослушну :

да ли се јавља  божански јатак

 

 ДУНАВСКА КЛИСУРА

 

1.

 

Зима је време да се мудраци повуку

у круг затамњења , у дисциплину тајне,

свако за својим столом да слуша из  даљине

музику азбуке помоћу које је створен

на дну таме да вежба разголићења.

Опет почиње да веје, фауст обилази јаруге

и тражи место за валпургијске хајке.

 

Посреди гротла лежи прастара змија.

Сунце је успело литице да поравна ;

горе је дивљи камен и неколико пећина

удевено у  кречњака окомите стране.

Некад је овде господарила претила жена,

касније : према истоку окренуто клецало анахорета.

У долини се зауставише монах и поета.

 

Гледа искушеник како се од урвине одроњава

бледоплавичасто тело из првих снова

покуљалих са дна лавиринта

затим нас у   дивљем незнању орне за љубав затекли.

Ту ће  једне ноћи са ђаволом да се преговара

о трајању страсти, потом о неверству

које свако дугује свом демону, док је он на власти.

 

2.

 

На улазу пећине вода је слана,

цеди се тек оцеђена пена,

изданак кише улазак у дубину оивичава.

Испосник гледа у мрак који мами

и није тако таман, колико је тајан

да напреже мисао да испред свог тела

истрчава : у пећину улази прво глава.

 

Језик онда пресретне други

језик што палаца, језик оне змије

која остаје с њим иако се по дну

указује светла прилика деве.

Молитва је била на почетку

после се и она у корење  запетљава.

 

Је ли то  повлачење, повратак и пад

или продор у висину где се пева?

Тело је одбило да га следи

иако га носи : њему је у духу тесно.

Но узајамног порицања нема ,

змија у подножју од тела је јача.

 

Та ватра што одоздо гори

ствара искуство сласти он мора

заједно с духом на ону страну

да се премести, макар скренуо с ума

сваки испосник који се ту деси.

 

 

           УМ

 

Ум је

Сагледач

неопредељен

 

Чиме да се

бави?

 

Нествореним

одакле је

пореклом

 

Или историјом

у којој сви добију

по један дим

 

У првом случају

не зна како

 

У другом случају

не зна

с ким

 

 

         СТРЕЛАЦ

 

Кад одапне свој лук

стрелац дуго гледа

како његова стрела

по тами лети

 

Стрелац

препуштен

на милост и немилост

својој мети

 

                              ХРАМ

 

Храм изгледа да је супротан облицима природе, он се ослања на праузоре мислености, на математику и геометрију, склапа целину да открије суштаства света, иначе невидљива. Он је светилиште и прибира све што је тајновито, необелодањено. Док читав свет излази из спирале у којој се развија заправо без правилности, храм указује на могућност  да се по спирали иде у супротном смеру, да се креће ка средишту, и да светски пуж уместо да излази из своје кућице тежи у њу да се враћа, пењући се изнутра по њој, у вис, ка највишој тачки, где је мир. Храм је место мира, у њему је жамор света похрањен, сачуван, али у том миру је и највећа снага : храм је призма у којој се сустичу енергије, звездане и васионске, светлосне и сунчане, водене и ветровите. У њему на симболичан начин клија биље, из његових стубова израста дрвеће, баш зато што је вештачки облик храма био способан да сакупи зрачење природе у једну жижу. Та жижа је жртвеник, место на којем човек магијски  приноси своје дарове, а дарује оно што му је најдраже, да би додао нешто од своје снаге општој сили преображења у природи.

 

На поду храма је огњиште где  енергије света  једна другу укрешу. Ту се отварају врата лавиринта, вир што се непрекидно окреће у тврдој земљи. По трагу крви, стиже се у подземни свет и помоћу крви која оставља траг као Аријаднин конац налази се пут натраг до жртвеника који је успео да отвори врата подземља, да узнемири стециште мртвих. Смрт је побеђена ! Доказ : то је ницање биља, повратак оног што је жртвовано, успостављање облика којем је читав циклус умирања и рађања – посвећен. Тај облик је завршни облик, увек налик на човека, крстаст као визија која ће сваког од нас да сажме и упије.

 

Храм је изникао из водене стихије попут првог острва земље добро затвореног у свој облик, он је јаје што плива по усковитланој  материји која претходи првом стварању, али има своју ћуд, густину и дубину. Хаос није хаотичан, чим може да рађа из себе склад, будућу лепоту и да припреми ону  узвишеност која се зове : нестанак. А на том нестанку, храм се поново  заснива : сваки храм има један гроб у свом темељу, као што је свака биљка споменик подигнут сопственом семену.

 

Храм је замисао заумна, облик увек друкчији, мада изникао  у природи : сваки камен може да буде жртвеник, свако дрво – кип којем се жртвује, свака планина једна пирамида над извором животодавне воде, сто за гозбу богова, стожер свештеног плеса. У планини се крије пламен попут речи која преображава и која трајање враћа у материјални облик , заокружавајући једну димензију другом. Ход од једног  храма до другог, кружење око храмовног тела, залажење у врата храмова, све су то начини увођења у мудрост, посвећења у тајне света.

 

НА КРАЈУ БДЕНИЈА

 

1.

 

Ко ће да напише летопис покајања? Тек што смо протерали странца и мајордома , почела је домаћа и страсна свађа. За сутра је заказан сабор главоломан. Попечатељима се удељују слезина и ребро. У кола од подвале деца се упрегла. Гурај, извлачи, у блато се заглибио точак. Уморили смо коња гојна. Још свира труба с којом смо заједно украј пута пали. Завада стара постаје све млађа.

 

2.

 

Светлост не пропусти. Устани из кревета, јутро је ил вече? Стани на обалу као врба, и одевен у рогоз осматра како светлост тече. Онда се препусти нечем што је налик паду. Падаш на леђа кроз светлосно сито. Затим те прихвати сенкино решето. И ту је дно неког храма који ниси предвиђо. Хтео би да се умешаш у разговор четири јеванђелиста у куполи. И да се обучеш у чисту пресвлаку коју би с фреске скидо.

 

3.

 

Слика у књизи монашкој засађена, расте у вис као дрво. И када се облака домогне, указују се привиђења : лик један моћан као с прве стране. Засео на престоље и држи сунце у десници руци. У левој – лопту која још прогледла није. А горе, небо се облива једном па другом дугином бојом. Над свиме, глава оца, од светлости једва видна. Скутовима дотиче море зелено, или сиво. Анђеле поји ко књигу Откровења пише. Сведокиње крилате лебде око њега и показују груди које никог не  доје. Одломак света свом пристаништу се ближи. Само да се обележе последња слова на острву љубичасте боје.

 

4.

 

На више места за мене је касни боравак спреман. Под окриљем Ставроникте, Ксиропотама, или Филотеја. И на Ртњу има једна капела, као и тамо на Синају, а нада ми се, верујем, и Тибет. К њима ће ме одвести пут мога праха. У друштву или у самоћи глава ће у небеса да упре. На глави ће стајати нешто попут птице која светли а не зна за пламен. Тело стиче провидност као што се и глава међу крилима обрете. Свест је некада била ствар знања, сада је светлост без даха.

 

1995 – 1997.

______________________________________________________________________

Миодраг  ПАВЛОВИЋ  (1928. –            ). Песник. Есејист. Антологичар.  Бард.   Књиге поезије :  87  песама (1952), Стуб сећања (1953),  Октаве (1957), Млеко искони ( 1963), Велика  Скитија (1968), Нова Скитија (1970), Хододарје ( 1971), Светли и тамни празници ( 1971), Заветине (1976), Карике (1977), Певања на виру (1977),  Бекства по Србији ( 1979), Видовница (1979), Златна завада ( 1982), Дивно чудо (1982), Следство (1985), Светогорски дани и ноћи ( 1987), Он (1987),  Улазак у Кремону (1989), Безазленства ( 1989), Књига старословна (1989), Цосмологиа профанта (1990), Есеј о човеку (1992), Песме о детињству и ратовима (1992), Књига хоризоната ( 1993), Небо у пећини (1993), Међустепеник……..

Писао сам о овом аутору као веома плодном и свестраном писцу у више наврата. Последњих десетак година објавио сам неколико есеја.  Упућујем на неке :  ДУША, РЕД И МИТ, стр. 273 – 275 ;  ИЗВЕШТАЈ О ПЕЋИНИ, сдр. 288 – 293  –   у књ.  Метафизика у белом оделу ;   ТРАГОМ ЖИВЕ ТРАДИЦИЈЕ , стр. 330 – 331,  ПРАЗНО ПОЉЕ , стр. 374 – 378  – у књ.  In continuo, 1 ;  ДУША, РЕД И МИТ. БЕЗДУШНОСТ, НЕРЕД, ИСТОРИЈА , стр. 383 – 385   – у књ.  ДУХОВИ, 1 – ( Алманах за живу традицију, књижевност и алхемију, 1 / 1998),

Видети :  http://belatukadruz.wordpress.com/2011/07/26/%D0%BC%D0%B8%D0%BE%D0%B4%D1%80%D0%B0%D0%B3-%D0%BF%D0%B0%D0%B2%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B/

https://sites.google.com/site/bibliotekaalas/miodrag-pavlovic

 

Advertisements