Ознаке

 

                                         У СНУ РУЧАК

 

Туђим прогоњен страхом страх нас ко дивљач крупну

из језика у језик терајући

догна међ чудне речи неке као кући

као у неку  песму свеукупну

где гроб у гробу лежи и нема простора новог.

Носимо на језику реч

ко прстен птицу и облак у сафирном оку што носи.

Опадају нам власи са лишћем

и птицама гнезда у својој градимо коси.

Од брадатог камења и последње беле земље у вину

Сазидасмо пећ у пољу и покрисмо је црепом.

Кашике пуне речи откидамо од уста и хранимо уши

но кућу не подигосмо и у ноћима под стрехом пећи

на кишама младим припитомљавамо памћење

и претражујемо у срцу помрчину

бројећи колико слова у мрак још смемо рећи.

 

__________________________________________________________________________________________________

Милорад ПАВИЋ  (1929. – 2009 ). Песник, драмски и прозни писац, књижевни историчар.   Књиге поезије :  Палимпсести ( 1967), Месечев камен (1971), Душе се купају последњи пут (1982)… –   Овде је уврштена песма прелиминарно објављена у Књижевности, 11 / 1968.  – Видети  више: http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%B4_%D0%9F%D0%B0%D0%B2%D0%B8%D1%9B

 

Advertisements