Ознаке

 

                  БЛИСТАВЕ ЗАБЛУДЕ

 

Славна дела, блиставе заблуде,

поново славна дела –

остале су само лепе замисли.

Од тренутка кад се,

на моје очи поцепао цвет –

покушавам да зауставим ропац,

да избегнем страшном понижењу.

 

У лудој глави носим своју државу,

своју војску и поданике,

свој кинески зид,

своје дворске луде

и витке хртове.

 

Колико сам само огорчен,

колико дуго ја памтим!

У свему што говоре другови,

у речима мајке –

колико само презира,

колико стрпљења,

колико болне наде

да ће се нешто изменити.

А нема шта да се измени,

не могу ја да се изменим.

Како пропада лепи изданак!

Тај није направио ништа људско!

Озбиљна дела служе подсмеху

ако су у његовим рукама.

Неће преко улице као остали,

маше ушима,

уједа,

пљује и повраћа,

забада нос,

стоји у провали облака,

искашљава у лице,

намигује непотребно,

подмеће се муњи.

Није се снашао ни у самовању.

Батрга у футуру.

Као :

битка неће бити изгубљена,

као :

већ ћу ја да досегнем,

као :

знаће се на чему сам.

 

Кад бих успео да се

домогнем севера,

да макнем међу своје!

Сва би ова снага,

све би ове моћи

припале сјајном народу,

пингвинима, белим медведима,

поларним лисицама лепотицама.

Само да ми је да се

домогнем севера,

да макнем међу своје.

 

Тако сам мален овде,

тако ситан –

као у зачећу.

Ко би ми тамо био раван!

У праву су одважни мртви младићи :

ја редовно пратим како се,

у потрази за рудачом,

налеће на њихове кости.

Златна жица,

онај фосфор њихових костију –

води горе, на север,

међу санте.

 

У лудој глави носим своју државу,

своју војску и поданке,

свој кинески зид,

своје дворске луде

и витке хртове.

 

Падао сам на овом пољу,

клизио непрестано.

Све сам испунио

осим очекивања –

али свет мора да зна

за  моје настојање,

али свет мора да зна

за моју храбру одлуку :

 

у својој глави…

своја војска…

дворске будале…

пингвини…север…одлука…

 

УТЕХА ЗА ДЕЦУ

 

Сенека ми је дошапнуо :

Онај који гарантује лепу будућност –

Углавном испусти душу

На супротну страну.

 

Глад и памет, од вавилона,

Иду руку под руку

(Спаја их тиранин) –

Моја деца већ пасу голу утеху

И озрачене травке.

 

Могу да мислим

Какав ће једоок,

Каква рогата марва

Стајати над мојим лешом.

 

– – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –

_____________________________________________

Милан  НЕНАДИЋ ( 1947. –   ). Песник.  Књиге поезије : Стефанос ( 1971), Нови Стефанос ( 1974), Општи одар ( 1978), Усамљена историја (1979), Осветна маска (1981), Песме (1984), Почињем да бирам ( 1988), Дрхтање у своду (1988), Бели анђео (1990), Венац за гаврила (1991)…. –   Овде су уврштене песме објављене у Књижевности, 6 – 7 / 1980,  и  КН, 695 / 1985…

Advertisements