Ознаке

 

 ДАЛЕКО У НАМА

1

Дижемо руке
Улица се у небо пење
Обарамо погледе
Кровови у земљу силазе
Из сваког бола
Који не спомињемо
По један кестен израсте
И остаје тајанствен за нама
Из сваке наде
Коју гајимо
По једна звезда никне
И одмиче недостижна пред нама
Чујеш ли метак
Који нам око главе облеће
Чујеш ли метак
Који нам пољубац вреба

2

Ево то је то непозвано
Страно присуство свога
Језа је на пучини чаја у шољи
Рђа што се хвата
На рубовима нашег смеха
Змија склупчана у дну огледала
Да ли ћу моћи да те склоним
Из твога лица у моје
Ево га трећа је сенка
У нашој измишљеној шетњи
Неочекивани понор
Између наших речи
Копита што тутње
Под сводовима наших непца
Да ли ћу моћи
На овом непочин-пољу
Да ти подигнем шатор од својих дланова

3

Узнемирена шеташ
Подочњацима мојим
На невидљивој решеци
Пред уснама твојим
Наге речи ме зебу
Отимамо тренутке
Од безобзирних тестера
Руке се твоје тужно
У моје уливају
Ваздух је непроходан

4

Шуште зелене рукавице
На гранама дрвореда
Вече нас под пазухом носи
Путем који не оставља траг
Киша пада на колена
Пред прозорима одбеглим
Дворишта излазе из капија
И дуго гледају за нама

5

Ноћима нестаје тама
Челичне гране хватају
Пролазнике за руке
Само непознати димњаци
Слободно ходају улицама
Просеченим кроз нашу несаницу
У олуцима звезде нам труле

6

Бдиш ми у бори између веђа
Чекаш да се раздани
На моме лицу
Воштана ноћ
Тек је догорела
До ноката праскозорја
Црне опеке
Већ су поплочале
Цео небески свод

7

Над мирним водама
Зубате очи лете
Око нас модре усне
На гранама лепршају
Крици ударају о плавет
И падају на јастуке
Куће нам се крију
Иза уских леђа
Шаке хватају
За нејаке облаке
Вене нам ваљају мутне
Постеље и столове
Изломљених костију
Подне на руке нам пало
И смркнуло се
Отворена рака на лицу земље
На твоме на моме лицу

8

На раскрсницама
Подочњаци дана
Срећу нам се модри
Ако окренем главу
Сунце ће с гране пасти
Сахранила си осмехе
У длановима мојим
Како да их оживим
Сенка ми је све тежа
Неко јој везује крила
Очи отвараш добра
Склањаш ме немо
Ноћ ме изненадна тражи
У дну дрвореда
Платан цигарету пали

9

Отровни зелени
Часови марширају
Преко нашег чела
Путујемо из тела
Ћутањем које вуку
Погледи наши луди
Између очних капака
Стежем ти наги поглед
Бол у њему да здробим

10

Како дугмадима овим
Тучаним да гледамо
Смеје нам се тама
Косама нас бичује
Како језиком овим
Папирнатим да говоримо
Речи нам га сувог
Под непцима запале
Како са телом овим
Од живог песка да опстанемо
Разуларене кашике
Односе нам зрно по зрно
Како дрвеним рукама овим
Лишеним лишћа да се грлимо
Гину нам каранфили са усана
Гину нам у вреломе песку

11

Куће су изврнуле
Горке џепове соба
Да их вихор претражи
Дуж наших ребара
Уличне светиљке
Свлаче хаљине крваве
Два смо листа новина
Сурово залепљена
На рану вечери
Запаљене птице
из обрва мојих
на кључњаче су ти пале

12

Теку нам ходници мутни
Са трепавица низ лице
Љутом усијаном жицом
Гнев нам порубљује мисли
Накострешене маказе
Око голоруких речи
Отровна киша вечности
похлепно нас уједа

13

Руше се стубови који небо држе
Клупа са нама полако
У празно пропада
Зар да довек чамимо
У каменом ћутању
Кроз очи кроз чело
Речи ће нам пролијати
Разбежали се дани
Зар да довек чекамо сунце
Да нам се кроз ребра зажути
Слушамо како нам срца
У грлу мртвих стубова лупају
Истрчали смо из груди (,,,,)

___________________________________________________

Васко ПОПА ( 1922 – 1991). Песник. Есејист.   Књиге поезије : Кора ( 1953), Непочин  поље (1956), Споредно небо (1968), Зев над зевовима (1968),  Усправна земља (1972), Кућа насред друма (1975), Вучја со (1975),  Живо месо (1975), Рез (1980) , THE LITLE BOX (Мала кутија, на енглеском 1970),  САБРАНЕ ПЕСМЕ (1998)…  –     Почев од збирке РЕЗ (1980), која је тотални пад, мерен мером песника, па до краја свога живота, овај одличан песник је пропустио прилику да заокружи свој песнички опус – 11 година није објавио ништа релевантније…

Матија Бећковић : “ Васко Попа је синоним за модерну српску поезију . Њен први послератни преврат, јерес и изум, најуочљивије име. / У поетику српског незнаног песника, свог претходника, унео је инферналну геометрију, у хаос симетрију. Новину и косину са којом је видео нашу духовну својину, време је исправило и померило у средину. Његову творевину је усвојило и претопило у класичну вредност српског језичког плетива.  / Васко Попа се данас указује као наш најдовршенији и најизведенији песник. / Браву није откључавао него наново закључавао, а кључ бацао ; загонетку још једном загонетнуо. После свега, тајна је дубља, загонетка загонетнија. Сам је наменио другоме оно што можемо рећи за њега : ишао је без пута, а пут се за њим рађао.  / Одлазак Васка Попе у усправну земљу је ново лукавтсво његовог ума од кога ће бити на губитку сви осим његове поезије за коју је живео“ ( в. у КН, 812 / 15. јануар 1991, стр. 1 ).

В. у истом броју КН и песму Октавиа Паза  НЕПРЕДГОВОР ( у преводу Кринке Видаковић – Петров, стр. 5) . –    В.  сепарат КР, посвећен Попи, 200 / 10.  децембар 1982 . Прилог Чарла Симића. Прилог Александра Петрова.

В.  ВЕЛИКУ ЗАГОНЕТКУ МАЛЕ КУТИЈЕ, коју је покушао да одгонетне и С. Игњатовић, у књ. КЊИЖЕВНОСТ И НОВИ МИТ, 1989, стр. 144.

Видети, на послетку, и књигу  ПОЕТИКА ПРОСТОРА Г. Башлара, поглавља КУЋА И СВЕМИР (стр. 68 – 108) , ФИОКА, САНДУЦИ И ОРМАРИ  (стр. 109 – 127) и ДИЈАЛЕКТИКА СПОЉАШЊЕГ И УНУТРАШЊЕГ  (стр. 264 – 286)   (Београд, Култура, 1969 ;  Башларова књига први пут објављена на француском , у Парису, 1958…)

Advertisements