Ознаке

[ ТАМО ГДЕ ЛОЗЕ ПЛАЧУ ]

 

    

  ( ИЗБОР ИЗ ДНЕВНИКА  1948 – 1982)

 

      „Дневник је бесконачан монолог у лифту

        живота који се спушта према свом дну…

         Поступци о којима он сања, и речи што

         их он налази, не могу користити тамо

        где одлазимо…“

                                           ( ДНЕВНИК, 1982)

 

*

– – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –

Каква је то ноћ која ми долази као лопов?

Ноћ слободе која нам је изречена као пресуда на смрт?

Ноћ завере противу правца властитог крвотока?

Ноћ устанка сенки које ће  нам се откинути с пета да на наличју  овог света створе свој?

Ноћ у којој ће ме, између два ножа, надживети само стид?

Ноћ проституције са узалудностима?

Смакнућа које се не осећа?

Ноћ после које се савест налази тамо где смо оставили папуче?

Ноћ у којој се труне на рукама успомена?

Ноћ Леонида Његована, који ће, ако буде створен, пуцати не да се брани, него да диже буку, у нади да ће је нека будућност чути?

Ноћ Ла  Гена, који је чекајући зору и гиљотину учио правопис?

Ноћ стражења пред Оним што ће доћи, а ја нећу знати ни дан ни час у који ће доћи?…

Осам је сати. Време је да се  спремим за дочек Нове године. Сутра је 1955. Па шта?…

ТИГРОВИ У ЧИЗМАМА ОД СЕДАМ МИЉА

 

Уместо да идеје привуку себи, визионари допуштају да их идеје одвуку тамо где их ни човек, ни историја не могу пратити. Уместо да циљ приближе времену, они време гурају циљу. Утопистичке мачке у чизмама од седам миља постају повремено тигрови. Тада су осетљиви и на најситније нијансе у циљевима, али не и на најгрубље у средствима…

Остваривање великих идеала почива на задовољењу малих. Није државник онај  који замисли најбољу могућу заједницу, него онај који у постојећој открије и однегује најбоља средства да се она успостави…

 

 

3. МАЈ 1959.

 

Данас, у 14 часова после подне, родила ми се ћерка.

Срећан сам, али се и бојим.

Уколико више стварамо, све мање смо слободни.

 

 

РАТ, ЉУБАВ, ИСТОРИЈА, МОЋ И ДОСЛЕДНОСТ

 

Људи су наклоњени и Реду и Хаосу подједнако. Рат је једини организовани Хаос, једини хаос у коме влада какав такав Ред.

Љубав пружа извесно обнављање минулих задовољстава, чија је драж више у меморији него у актуелији.

Данас сам водио један рат и једну љубав. Све се завршило у сасвим актуелном хаосу без реда, коме меморија није помагала.

Не треба писати мисли. Све су мисли лажне.

Најбоље је народу који нема своју историју, као што је најбоља историја која нема свој народ.

Ако хоће да остане моћна, моћ не сме имати разлога. Ни Бог га нема…

 

ПОНЕДЕЉАК…

 

Пре подне. Трежњење.

После подне. Лебдење кроз кућу у потрази за изговорима и гледање у сат.

Увече. Опијање.

 

ПРЕ И ПОСЛЕ РАТА

 

Пре рата су људе прислушкивали. Данас их не слушају.

Пре рата сам поседовао многе вредности. Данас ми је једина вредност човек који ми је узео све остале.

Пре рата сам рад сматрао понижењем, данас је он повластица.

Пре рата није било ничег, чак ни рата…

АУТОБИОГРАФИЈЕ  У ЉУШТУРИ БИОГРАФИЈА

 

Како аутобиографију претворити у биографију, а не лишити се исповедног тона. (Првог лица једнине), који обезбеђује, (или фингира?)  искреност? Романи се могу поделити и према степену у коме је овај преображај  извршен, према непровидности  биографске љуштуре у којој се исповедамо…

 

С МРТВИМ  ПЛЕМЕНОМ  МОЈИХ СТВАРИ

 

Шта смо то учинили са материјом да нас толико мрзи?

Ствари леже испред мене, у аури стоне лампе, најежене од зиме, с лицем излизаним од мог додира, с ранама које сам им нанео… Не мире се са формом у коју су положене као у гроб. Иза тих принудних облика, отисака произвољне људске имагинације, спрема се револт у коме ће пропасти наша цивилизација, цивилизација слепих рукотворина…

Лежао сам дуго будан, угасио лампу и мировао у тмини, увучен у њу као у тесну рукавицу. Размишљао сам о томе шта смо све повредили својом историјом, шта све уништили својим прогресом, шта све оскрнавили својом антропоцентричном саможивошћу. И кад ће и каква казна доћи да са нама сведе рачун…

Хоћемо ли потонути као што је потонула Платонова Атлантида, земља о којој су Солону свештеници Саиса причали чудеса, забележена је на сферичним стубовима својих храмова, да иза себе једном другом човечанству, или другој биолошкој врсти, оставимо само – ружну успомену на Велики потоп…

 

 

САД САМ ПРВИ ПУТ У РЕДУ ЗА СМРТ.

 

Данас, 12. априла 1976, умро је мој отац…

 

______________________________________________________________________

Борислав ПЕКИЋ  (1930 – 1992). Романописац, есејист. –  Овде се прештампавју фрагменти из Пекићевог дневника, прелиминарно објављени у Књижевности, 1 -7 / 1983.

Advertisements