Ознаке

                        

СТИЛИТИ

 

– – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –

– – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – —

 

Пав ненадно

У крило земљино

Човек неук

Чудесима земним

 

Убоја се

Од трна и грма

И све му се

Учини страобно

 

Зубе зверје

Осетив и гујске

Тице видев

И дубје високо

 

Биље чудно

И немани страшне

Што згибоше

Од ока његовог

 

Опстануше

Човеку у души

Да га киње

У крви потоњој

 

Да у страви

Заборави своје

Право име

И дом и почело.

 

Кад још  не бје

Од овога света

Док сила се

Надумна не одби

 

Где л скри човек

Знамења првине

У пијанству

низ себе падајућ

 

Кад још  не бје

Од овога света

Шта л човека

У душу удари

 

Онај што је

Отац просторима

Да сквржи се

У два хвата земље

 

Да окује

девет десетина

Умне главе

У сан стовековни

 

Опружи се

Да никуд из круга

Да ни своју

Не преночи сенку

 

Све до вриска

Беса одробнога

Кад бездан се

над светом уздигне.

 

Ако с буна

Од бунила отме

Од јадила

Сила одскочиће

 

Сила срца

Ружа свенебесна

У лепоти првој

Златна ружа

 

Ружа срца

У нежности јака

Као тајно

Око у свевисју

 

Видеће се

Рука у висини

Над људима

Огромна и умна

 

Цветолика

Рука човекова

Рука као

У расцвату ружа

 

Ако л буна

Бунилу се пода

И човека

Заведу машине

 

Чудовишта

Из времена древних

Изићи ће

Да смрт смрћу плате.

 

Није лако

Ономе на ступу

Све док му се

ноге не уступе

 

Да ни у сну

Клецај га не сруши

Са онога

Ступа испод ступа

 

Све док му се

Очи не науче

Да у сунцу

Цвет невена види

 

Да у тешком

Олову небеском

Види сиви

Дувар избе родне

 

Да у јужном

Ветру паљевитом

Материне

Косе прамен на|е

 

Није лако

Ономе на ступу

Све док му се

очи не науче

 

Да кроз маглу

Пешчану довиди

Тајну игру

Звезде у дну неба.

 

Кад обмисли

И заслути глава

У дубини

давно одбежиште

 

Еда ће се

Отворити моћи

У заумљу

Давно запретане

 

Еда би се

Отвориле силе

Силом оне

Од искони жице

 

По којој се

У висину иде

И у тајну

Дубину пропету

 

По којој се

У сновима ходи

Небесима

као на крилима

 

Тмином јездећ

Попут јасне звезде

Нигдинама

Светове сејући

 

Бијући се

Сунчан са црнилом

Срцем чистим

ништан разгонећи.

 

Нелако је

Ономе на ступу

Морен же|у

И гла|у  а пева

 

Све док му се

Душа не научи

Да поји се

Немиром високом

 

Да храни се

Инатом опстојним

Јецајима

Песми преплет чинећ

 

Како би се

У свету узнало

Да од плача

Весеље полази

 

Нелако је

Ономе на ступу

Да смеши се

Све док се не скрши

 

Као онај

Qудић себељубни

У којем је

Дошао до ступа

 

Оставив га

У немоћи мрављој

На свом мрављем

Да се мучи ступу.

 

Брат под ступом

У мраве умножен

На столпника

Киселину баца

 

Да у мрављој

Срамној сигурнини

Вас век није

Ништа осим мрава

 

Таворећи

и робујућ вечно

Сврси пукој

Круга окованог

 

У ком чама

Све гла|у се  рве

Непобедно

Вас век смрти водећ

 

Иг носећи

Днима истоморним

Све од зуба

До трбуха живећ

 

И све мислећ

Е је нечасније

Учувати

сакате законе

 

Давно мртве

Али вазда јаке

Да преко њих

Ни мисо не може.

 

Није лако

Ономе на ступу

Да говори

Чудесно ал силно

 

О свем оном

Што га непојамно

На ступ догна

Да никад не дозна

 

Тајне оне

Силе што га гоне

Знајућ само

Да од њег полазе

 

И да јесу

Једино његово

Право да се

На себе усуди

 

Да ни себи

Придворица није

Нит икоме

Ма га позлатили

 

И ено га

На својему ступу

На виделу

Истинит ужасно

 

Не плашећ се

Ружње и камења

Не хајући

Већ је надјачао.

 

Ко не иште

Ко да му је дано

Иштућ своје

Као да си продат

 

Худник нејак

И са собом самим

Да се паштиш

око своје воље

 

– – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –

– – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –

___________________________________

Србољуб МИТИЋ ( 1932 – 1993). Песник самоук. Бард. За живота је објавио књиге поезије : Велики ружни коњ (1961), Војнички крајпуташи (1964), Озарење Сизифа (1967), Људске речи (1967), Каменовање певача (1969), Предели (1970), Черга на утрини (1973), Пети јахач (1977), Орфички цртежи (1977), Расап пустињака (1978), Муке (1979), Фрула у црној свили (1983), Алин зјап (1984), Семе (1985), Једанаеста заповест (1988), СТИЛИТИ, НОВИ КЉУЧЕВИ (2000).

[ Мој млађи брат Александар Лукић је објавио, 1994, постхумно, Митићев спев СТИЛИТИ, једну изузену књигу. Митић је представљен песмом ТРЕЋИ ПЕТЛИ, у 8. или коначном издању Несебичног музеја, једном од најлепших и најпотреснијих песама српске поезије друге половине ХХ века. У неким другим издањима НМ,  било је и одломака из СТИЛИТА. – Видети два моја есеја : РЕКВИЈЕМ, у књ. ДУХОВИ, 1, стр. 392 – 397, и СВЕТСКИ СТУБ , у књ. МЕТАФИЗИКА У БЕЛОМ ОДЕЛУ, стр. 293 – 300, Алманах за живу традицију, књижевност и алхемију, 1 / 1998.  ]

Advertisements