Ознаке


 

                Сребрна тишина

Душану Костићу

Све што смо рекли већ некуда лети

и наше ноћи сад су можда птице,

и наши дани мали, али свети

и на прозору  непознатог лица

и грање касно и зелено што би

провело с нама до смрти у соби.

 

Ми смо ништа, али сузе наше

и наше руке везане су тако

да и мртве разбијају чаше

и на дну стола буде се полако,

па ако нема никог да га зграбе,

оне су саме и пред собом слабе.

 

Нас нема више и свесни смо свега

што после ватре још до ветра траје,

па зато можда кадикад са брега

место нас звезде са трешњама сјаје

и негде тамо под тршчаним кровом

живе двоје у грљењу новом.

 

И стид их није што старост корача

поред прозора и једва проноси

две сузе среће и две сузе плача

и нешто блага сребрног у коси,

а њих се двоје стисло и без даха

живи од крви и сунчаног праха.

 

Двоје по двоје долазе и иду…

Сто се живота једним путем креће,

а земља траје и руже на зиду

и крај ограда побуњено цвеће

и све остало бесмртно у  боји

стајаће живо  и пред нама стоји.

 

Полако само, сад су руке дуже…

Над ватрром зимском још су биле веће,

али оне ће тек тад да се пруже

кад  их на гробљу потсети дрвеће

на шапат дана ведрих у тишини,

на звезду у висини, на облак у даљини.

 

Сликарство неће моћи да нас спасе!

Наше усне у таму још рује

и неки осмех и неке терасе,

али говор више се не чује

и све је тихо и све тако тише

одлази да се не поврати више.

 

Све што смо рекли већ некуда лети

и наше ноћи сад су можда птице,

зато је боље насмешен умрети

и без очаја свести трепавице…

 

И без очаја свести трепавице.

 

Ведри утопљеник

X

Љиљани знају  шта девојке снију.

Велике воде шта девојке греше…

И сад се неке из дубине смеше

и својим муком слатке грехе крију.

 

Не треба нико више да се дави,

јер нема места у водама света

кад плове браћа до задњег  банкета

на Волги, Одри, Дунаву и  Сави…

 

Ја не знам реци име, али слутим

да  неће бити тако ведра слава,

јер дављеници и  њихова јава

 

слични су каткад онима што трају

под брестом шумним, ту , у завичају

крчми, весеља, љубави и трава.

 

XVII

За дављенике нема речи благе.

Њихове сате знају само таме.

Ја сам сто пута остао без драге

и никог нећу да ми такне раме.

 

Умирим ноћ па пођем да се давим,

ал на по пута станем па се кајем

због нечега што је остало у трави

детињства дивног коме се сав дајем.

 

А онда опет почне ноћ злослутна…

На дну бокала кикоће се, грози,

мада је љубим ко и сви матрози…

 

Она у мени траје тако мутна

и све ми даје и не да ми ништа

у страшној крчми усред разбојишта!

 

XXVI

 

Некуда морам! Куда? Можда богу?

Ономе богу што живи на глогу,

на бику црном, на јелењем рогу,

некуда морам све ногу пред ногу.

 

Све што сам био снило је у слогу.

Кад љутњу рекох, не живех у строгу

гласу себе већ крикнух : не могу

ни звезди, ни води, ни мраку, ни богу.

 

Можда тек неком свемогућем Гогу

што може све те патње да наслика

и да да боју ведрих дављеника

 

на неком платну што још није чудо,

на неком платну што још није лудо,

на неком платну што звижди на рогу!

_______________________________________________

Слободан МАРКОВИЋ (1928 – 1990 ). Књиге песама: ПОСЛЕ СНЕГОВА , 1949; ОРАО НАД ЖИЦОМ, 1950;  ГРАД НА РУКАМА, 1950; СВИРАЧ У ЛИШЋУ, 1952; МОРНАР НА КОЊУ, 1953; СЕДАМ ПОНОЋНИХ КАЗИВАЊА КРОЗ КЉУЧАОНИЦУ, 1955; ВЕДРИ УТОПЉЕНИК, 1957; ЦРНИ  ЦВЕТ, 1958; ИКРА, 1960; УМИЉАТИ АПОСТОЛ, 1964; СЕДЕФАСТЕ ДВЕРИ, 1966……

Advertisements