Светислав МАНДИЋ

 

                          АНЂЕО ИЗ МИЛЕШЕВЕ

 

Гледао сам барокне фасаде на Булевару светог Михаила

лондонске мостове, и Риалто, највеличанственији,

и свуда шапутах самом себи

да си ми ти једина истина

и да ја, заиста, по једном великом кругу,

доходим твојој лепоти.

Проносио сам твој мир и твоју љубав од Мораве

до Темзе,

и кад сам се радовао,

и кад сам на далеке улице ко рањена птица пао,

никад те, никад, мили мој, нисам заборављао.

 

Водиле су ме твоје крупне и мирне рашке очи,

и чега год се дотакох добило је твоју боју

утишану као лимски пејзаж

од жуте оранице, свеле траве, камења, и белог

октобарског неба.

 

Сад, наслоњен на један бели прозор

оивичен црним рамом градских кровова,

слутим нечију руку охрабрења на свом узаном

рамену.

 

То ми се ти, преко стотину даљина, смешиш

сироти мој Анђеле из Милешеве.

 

__________________________________

СВЕТИСЛАВ МАНДИЋ (1921 – 2003 ) . Песник, приповедач, историчар уметности. Књиге поезије : Себи и другима (1940), Кад млидијах живјети ( 1952), Милосно доба (1960), Поезија (1985)…

Видети: http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?topic=321.0

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s