Ознаке

 

МЕЛАНХОЛИЧНИ НАГОВЕШТАЈ

„Заборавићеш муку, као воде која

протече опомињаћеш је се.“

 

Постоји, међутим, још један разлог без кога овај „оглед“ , врло

вероватно, не би био написан. Ја оживљавам и анализирам ову

успомену зато да бих на крају доживео меланхолични наговештај.

Шта је то меланхолични наговештај? то је нешто што се налази и на извесним сликама. Једну такву слику видео сам доста давно. У

њеном средишњем делу назиру се изобличене сеоске куће, замрзнуте

у огромној, прозрачној кугли месечеве светлости. Сваки предмет

оставља утисак неке необјашњиве слеђености. Све је потпуно утишано

и празно.

На једном другом платну, опет, оцртава се огромна зграда са

читавим низом једноличних отвора који се у перспективи губе, сасвим

пусти. Зграда баца сенку средином улице, на којој нема никог, изузев

беличастог, једва тек мутно назначеног обриса једне девојчице која тера

обруч. Иначе је тихо.

Меланхолични наговештај може се дочарати и помоћу речи.

На пример, ја сам у некој књизи нашао једну овакву реченицу : “ Свако

сањарење траје колико сенка ласте“. У контексту поменуте књиге ова

формулација има друкчији смисао, али сам је ја дотерао онако како

мени годи. Сваки пут када се сетим те реченице, замишљам сенку ласте

како пролеће по врховима траве једно пре подне, смањујући се брзо.

Све то – и та реченица, и те слике – садржи у себи исти

доживљај. То је доживљај неке скоро апсолутне тишине проткан

осећањем исвесне сетне изгубљености. Томе треба додати и утисак

неке неодређености, нечег што постоји али што се само слути ; нечег

што представља некакав наговештај.

Ја знам шта значи тај доживљај. Он је квитесенција моје

чежње за једном неуротичном непокретношћу.

Све што је бурно и бучно подсећа на акцију. Отуда апсолутна

тишина меланхоличног наговештаја.

Све што подсећа на немоћ и пролазност изазива осећање

дискретне и помало слатке туге. Отуда сетна изгубљеност

меланхоличног наговештаја.

Све што је одређено и јасно подсећа на истину о мојој

неурози. Отуда неодређеност и нејасност меланхоличног наговештаја.

Ја, дакле, добро знам да је тај доживљај само специфичан

облик извесног психичког недостатка, као што знам да у препуштању

том доживљају треба видети пре свега један морбидан симптом. Па

ипак, не могу одолети а да га не изазовем на крају овог огледа из

антроплогије. Ја ћу се зато понашати као да не знам ништа о пореклу

меланхоличног наговештаја.

То може да изгледа мало чудно. Али зар ја исто тако не знам

да ћу једног дана сасвим сигурно умрети, па се, опет, не понашам као

човек кога чека сигурна смрт.

И то је једна антрополошка истина : постоји у мени једно

површно и једно стварно знање. Оно прво јавља се онда кад извесна

истина дође у сукоб са најснажније израженим потребама моје

личности. Оно друго јавља се кад нешто не само знам него се и

понашам као да то знам.

Свест о меланхоличном наговештају, очигледно, спада у

категорију површних знања. Ја знам шта је његов стварни смисао, али

ја се понашам – односно, ја ћу се понашати – као да то не знам ; то јест

као да он има неко друго, тајанствено и неухватљиво значење.

Пишући о овој успомени, ја сам већ дозволио да тај наговештај

зазвучи на једном месту, али само зато да бих његову тему обновио

сада на крају. Понављам, наиме, он добија посебну драж.

Али пошто морам да се правим као да све то не знам, упустићу се

најпре у извесна блага и утишана размишљања о сети коју изазива ово

сећање.

Рекао сам да ћу се упустити у размишљање о сети коју изазива

моје сећање. Сигурно је да се речи што сам их изабрао као мото односе

и на једну истину која има неке везе са овом успоменом. Али то није

главни разлог због кога је мој избор пао баш на њих. Слика протеклих

вода је оно што ме привлачи, и то не толико својом адекватношћу

колико својом дискретном меланхолијом.

Ја имам обичај да себе замишљам како пред вече пролазим

једном одређеном улицом понављајући стих о протеклим водама.

Занимљиво је да том улицом иначе пролазим врло ретко. У време кад

пада мрак, мислим да сам прошао само једном. Доживљај угодне сете

који сам тада открио везујем за све ствари које имају сличну боју.

Знам и откуд потиче та сета. У сутон пролази том улицом

доста света, тако да се човек не осећа превише сам. Има и буке, али

изгледа као да допире издалека. С друге стране, у сутон мало ко

обраћа пажњу на кога и видљивост је слаба, па се добија утисак као да

ништа не може да поремети наш мир. Биће да је та тешко ухватљива

и можда само у тај сумрак, у тој улици, остварена синтеза оно што

изазива угодну, слаткасту носталгију за нечим неодређеним.

Вероватно да и моја успомена зато има један сличан тон. Таква

сета и може да се јави само кад је страх од спољњег света, сведен на

удобну и пристојну удаљеност, а ипак присутан у виду неког

притајеног бола због непокретности.

Али та носталгија опомиње ме да има још нешто што бих

желео да кажем о овом сећању. Само не могу да одредим тачно шта.

Имам утисак да је то везано за оно вече поред цркве, али не видим шта

бих још могао да кажем за то вече. Ништа, изузев да је било праћено

неком сличном сетом. Било је тихо.

Понекад, и оно се враћа.

1959.

________________________________________________

Никола МИЛОШЕВИЋ  (17. април 1929—24. јануар 2007 ). Есејист. Професор универзитета…

Овде се прештампава изабрани одломак из ОГЛЕДА ИЗ АНТРОПОЛОГИЈЕ (крај), из другог, исправљеног и допуњеног издања АНТРОПОЛОШКИХ ЕСЕЈА, Нолит, Београд, 1978. ( У првобитном избору био је и одломак из „романа“ (почетак)  DEUS ABSCONDITUS, који је КР објављивала од бр. 54 / 12. 4.   до бр. 59 / 25. 6. 1976 – када је прекинуто даље објављивање…)

Advertisements