Ознаке

[ВЕЧНО ПРЕД ВЕЧНИМ]

 

 

                Дрво громом спаљено

 

Непомичан стојиш крај пута,

пролазим, питам :

– чекаш некога?

 

Не чекам,

ово дрво је мој дом.

 

Али, побогу,

дрво је спалио гром!

 

Зар још верујеш да мене није?

 

(…)

 

Јаз

 

Стојим наспрам смрти,

животу црвић  у ноздрви,

не фали више

– киш ! – и смркне се…

 

Док за тобом крварим,

питам се:

побогу, докле, зашто,

зар нема начина

да те смрти украдем?

 

Узалуд милион пута дневно

сетим те се :

душманско неко бусење,

шума од ножева

брани нам  да се дружимо!

 

Залуд звах

 

Ноћ је кључ од свог срца

бацила у море;

није море дубље од љубави…

 

У потаји откључах срце трави,

продрех у двори прозрачне

где се замеће живот,

до изворне колевке цвета.

 

Пођох још и даље, дубље,

испод клице живота

наиђох на одаје смрти;

залуд звах :

одјек ме заглуши.

 

Вечно пред вечним

 

Испружих руку –

склопљених очију

у слику на зиду

закорачих по трагу.

 

Слика на зиду : флаша и чаша.

У згаслом пламу простора

над светом лебде

варљива поимања.

 

(…)

 

Вођица песми

 

Како ли да те зовнем

да би ми те реч срела,

сестро, или :

– земљо, траво,

страно света, влати

– маслачку  отпрхнули!

 

Подучи ме

таме и тишине разговору,

певушењу душа

укрштеном сјају…

 

Изнађи, вратнице одшкрини,

посветли пут што до тебе води,

вођица песми буди!…

 

Небо обећано

 

Те зашто ли смо, кажи мени,

толико упорно у то небо загледани,

хоће ли да нам се отвори,

хоће ли нас у се оно?

 

Мада одговор му не знам,

стигло ме је и сад

у  потпуности разумем питање.

 

Небо нас неће издати.

Уместо хлеб, у душе ће нам

поуздано да засади

свети сјај камени.

 

(…)

 

У селу светлости

 

Ти си она птица што сам је срео

високо, док сам се на облаку возио,

ти си мој сан да имам крило

једно једино а бескрајно плаво

– – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –

 

Ти си она месечина набујала

у мени далеко преко океана,

сањам о теби, као да

истог смо дрвета расцветана грана,

а моја рана неће да заћути,

све је дубља, све луђа и љућа.

 

Ти си онај гроб у мени пропевао

из чиста мира се обелодањујући

под кором ми храстовом и у свести:

село љупко моје миле светлости,

враћам ти се, гробу у души осванулом,

животе, у очи твоје : иза!…

_________________________________________

Никола МИЛЕНКОВИЋ (1936. – ). Од 1967. године Миленковић живи у Паризу. У својој издавачкој кући и штампарији, поред више књига разних аутора, пет година је издавао књижевни  часопис Migrations Litteraries. Збирке песама : НЕ ЉУБИТЕ ДЕТЕ С КРИЛИМА (1972), ДОМОРОТКА ОПСЕНА (1999), ИЗА (2000), ВЕЧНО ПРЕД ВЕЧНИМ (2001). –  Песме овог песника сам  , у последњем часу, прочитао, пред само  излажење трећег издања, и уврстио неколико из последње објављене збирке.

Advertisements