Ознаке

[ АРМАГЕДОН ]

 

                           ЛИЧНОСТИ

 

Како се дићи из болести,

изненада постати јасан?

Ту и тамо, нехотице, ничу личности

и чезну за тешким и још тежим плесом.

Употпуњавање воље,

значај усправних тела.

Хајде да поново замислимо поље

на коме, снажно ко здравље, расте дрвеће.

Та количина из земље избија,

способност да се буде тежак водоскок.

Времена су, ко платна, све чистија,

нема ко глину да меси, да се игра.

Да ли је свима потребно, као мени,

посматралиште телесне светлости?

Под кожом вени, светиљко, вени!

светлосне масе не дотичу те, јер крећу.

Непознати плес потомака.

Болујем, а тело тражи да се будуће,

ко једначина с пуно разломака,

слије у једну и једину меру.

 

 

                           УЧИТЕЉ ЕНЕРГИЈЕ

 

Шкрипе зупчаници, машине плове,

у уље пада мува, друга, трећа…

Тако лакше производимо снове.

Расте трава. Хоћу да будем срећан.

А још  памтим наше мирне другове

што, ослоњени на челична плећа,

из глувог левка просуше кругове

по народу. хоћу да будем срећан.

Збиља су некад витлали ветрови,

јечала је по свим шумама труба,

енергију је разгонила тмина.

Човека  којег растргну вепрови

на прагу је чекала верна љуба

с пешкиром и бокалом рујног вина.

 

 

                           ВЕЛИКИ ОРАХ

 

Велики орах, гледан из Цвилина,

окружен јатима чавки и врана,

не млад али пун старачких милина

(дисање  на лишће још није мана

већ непосредан додир са тишином) ,

краљ који је схватио узрок ствари,

раскошно широк а прожет висином

јер за висину много и не мари,

док слуша шапат кише о слободи

смирен је у себи : да је на води,

био би прослављен као острво.

Бесмислом ветра на пусти брег донет

издвојен човек прерушен у дрво

читав је стао у обичан – сонет.

 

 

                           АРМАГЕДОН

 

Дубље у шуми, у влажној трулежи

где дрвосече руше нежне смреке

(грање не пада, већ са неба бежи

да, уморно, у маховине меке

положи кости) секира галами,

врше се брзи људски обрачуни,

док забезекнути пањеви сами

не забеле се – хајде, душе, дуни!

јутарња се магла с бојишта диже,

а стаза избија, по  вучјем трагу,

на пропланак, двеста метара ниже,

до колибе где, стишавши дисање,

умирени радници троше снагу

на непотребне ствари, на писање.

__________________________________

Мирослав МАКСИМОВИЋ (1946. –  ). Песник.  Књиге песама : Спавач под упијачем (1971), Мењачи (1972), Песме (1978), Сећања једног службеника (1983), Сонети о животним  радостима и тешкоћама (1986), 55 сонета о животним радостима и тешкоћама (1991) , Животињски свет (1992) …… –         Овде су уврштене песме  прелиминарно објављене у КР, 92 / 1978, и у КН , 968 – 970 / 15. 2. – 15. 3. 1998.

Advertisements