Ознаке

   ПРЕ ИЗЛАСКА

 

И поред свега би требало рећи

да нада није безразложна фикција.

Ако се у нешто ушло, излаз мора да постоји

па макар био  ђаволски сакривен. Питање је само

у ком тренутку и где се прекида наше истраживање.

Руке на очима или бекство – узалуд су

Бити изван једног од ова три угла,

своди се само на то да смо у неком другом –

са свим другим заносима и главобољама.

 

Трајање је ужас средишта.

( Да л то јауци на точку прскају у темену?)

 

Сваки угао троугла је чељуст :

мождана гусеница клизи  по ивицама.

Три правца укрштају у очима хиљаду : довољно.

Посматрано из временског угла – то је

безизлаз пун примамљивих пролаза и улаза чије

браве шкљоцну испред носа. Нас то ипак не треба да

изненађује : гробар  ће стићи.

( Свака секунда је срачуната!)

 

Знајући то, многи су устали и пошли

верујући да је решење негде ТУ, скоро

надомак руке…. (?)

Из угла у угао –  шетали су.

Истраживали су и уморили се.

Онда су сабрали неколико тешких вертикала

плус још толико хоризонтала и –  саградили

измишљен пролаз, баш исти као онај тражени.

Затим су узјахали бичеве ветра и нестали.

(Тек онда, обмана је откривена!)

То ће се догодити опет

и опет. Празнина је идеалан медијум : у њу се

све уклапа. Дакле : многи јесу и многи неће бити.

Ипак, из трећег угла – забрињава :

колико их то има у овоме веку који се

својски труде да доведу СВЕ у питање?

Бесни ветрови кололо

около лудих глава круже.

Својом кожом лудоглавци шију космичку ноћ : СВИМА.

Фабричка ватросечиштва „аутоматик“ и xелатови зуби

шкрипе међу музејским сенкама – притајено.

Слушај! Долазе! Погребна кола и сватови у црном

… сузе и вриштање у заносу последњег задовољства.

Уранијум =  опала коса и неплодне жене.

Је лÄ ти  градови и њихови залутали љубавници

само зато ћуте што сваки ужива у сопственој сласти :

све док се заслепљени не свуку до костију?

Зар је месо постало тако јефтино – или је одувек?

Погребна кола стижу пречицом.  Неће окаснити.

Поново додирнут : међу жилама, међу очима,

сред чељусти гужве, у кристалу самоће – троугао – нада,

осмех и мрак. Коме се исувише жури да сломије кичму, нек изволи у ноћ –  главачке – али ам! Да видимо ту

храброст која ће после вратоломије остати читава (?)

Тама између три могућности не сме угасити

кружни трептај у свакој од њих.

Ваша патња  није бескрајна :

удаљавање је зближавање, а разумевање

испаштање

овенчано снагом

трајнијом од видљиве.

Крај није прекид, већ нов правац

другачији од познатог.

 

           ПОСЛАНИЦА БОРХЕСУ

 

Примам те у моје тамне снове

Хорхе Луис Борхес

да у њима нађеш онај мир

који ниси могао да стекнеш

ни у једној души

којом си био обузет

живећи на струнама толиких

жудњи и судбина.

 

Можда ћеш, ношен овим сновима,

прогледати по други пут

изнова да Ти се укаже све

што си знао, видео и слутио

боље од толико других!

Па ипак, нисам ја тај Бог

у чијим си се сновима

заметнуо : мислећи на Шекспира.

 

Тај свемоћни и даље корача

хасиендом Твоје Мајке

Леонор Асеведо де Борхес

и складно размешта све дане и ноћи,

Сунце и ројеве звезда

на Твојим Буенос Аиресом! –

незнано клупко живота Твог

из једног у други дан

ка вечности.

 

Март 1985.

 

            ОКУ СВЕВИДЕЋЕМ

 

I

Сви знају : видео си

у олујни дан бесно море

кад опустошена земља и небо окренутих  леђа

аждајично гутају храбре и праведне

крвави залогаји мрве и чедне и невине –

смушена историја

дрхти као сламка и не зна да крене

кад цела Земља канxом континента

на свој – својцати реп стане!

 

Видео си слеђен страх

и неизрецив бол у развихореном житу

и покошено то исто жито бачено у јарак

где наузнак мртве су мајке

са голуждравим  чедима онемеле

испретурано  већ лежале

иако клониле су се сваког зла

и босоноге немоћно бежале!

 

Сви знају : видео си

знан и незнан застакљени поглед

изнебуха посувраћен

сечивом срозан у чељуст јаме

бачен у провалију и шкриљац

међу убилачке гудуре и блато

видео си

ах! видео си ко га је тамо послао

и зашто тако да сконча није морао!

 

Толике усамљене заведене и јадне

видео си

толике понижене скршене и гладне

који посташе утабано тле,

друм,

плочник

по коме се шепури и возика моћник.

 

II

 

У колебљив дан падају

мрвице мудрости опиру се

времену лудости које се

прегања с јеком  властитом!

 

Сви то знају : видео си

кад одјек је на хитац падао

кад умирући није ни знао

ко га је подло свладао

кад устрављена вода

слеђена шума

тмина планина

кад свака је травка и бубица ћутала

пред онима који смрт су зборили

и које смрт је гутала.

 

Знај да знају : видео си

да све што је залуд и запето упрто

све што је у лажи сковано

и бесрамно каљано

да све што је силом узето

или смишљеним законом отето

пре или касније бива проклето!

 

Зна се да знаш : људску крв

и сва њена хтења и дела

увек омета упорни црв

све до прекривача од прашине

у којој  се затвара један исти круг

од океанске и пустињске даљине

па до јада неког

сасвим из близине.

 

Видео си толико пута

и био си тамо

кад срамота је

дивећи се

саму себе изблиза  гледала

громко мислећи да једино је

слободу сваком донела!

Толико пута толико се хтело

а тако мало умело.

______________________________________

Мирко МАГАРАШЕВИЋ  (1946. –   ).  Песник, есејист. Књиге поезије : Погоци за вучије и друге очи ( 1969), Поворке троугла 1999 ( 1971), Сенке бесмртности (1975), Сјај Вавилона (1980), Загонети вечности (1984), Варварија (1988), Гласови Косова (1990) …. –   Овде су изабране песме из песникових првих књига, као и две објављене прелиминарно у КР, 292 / 1987, и  300 / мај 1987.

Advertisements