Ознаке

 

       НАЧИНИ  ИШЧЕЗАВАЊА

 

             У КУТИЈИ

 

Све ствари у кутију склоњене

нађене су или купљене на стоваришту,

нису толико за употребу намењене

колико су грађа песништву.

 

Тамо рукавице конац хватају,

до руку далеких заједно би да ходе.

Игле плетеће у коло често стају,

једна другу до зида папирног воде.

 

Кутије прозоре немају, немају врата,

не чује се ако нешто унутра звечи.

Ко тамо бежи, песник зна. Ко хвата.

 

Игра тих ствари као и игра речи

ових верса сакупљених на листу

за сваког другог значи лудост чисту.

 

 

            ПОЛИЦА

 

Као Вавилон стојезични полица пуна душа,

даске, ексери, лепак немирне их држе.

Књига која би побегла мајсторове руке куша.

Она крену брзо. Полица крила трже.

 

Доле би, мудра, међу листове празне села,

ближе за један корак оном дрвећу шумном.

Друкчији разговор сада би заподела,

не тежећ   у новом друштву збору умном.

 

Уморна од расправа бројних на собној кули

дуго ћути. Оно што би из ње говорило

вратило би се горе. Даље да хули :

 

„Ко из града књишког заувек побегне

само прах земаљски прихватиће га чило.

Никад висине вавилонске неће да досегне.

 

            ИЗ ЈОВОВОГ ПРОЛОГА

 

иако већ почетак је

још не знам какав је сценарио

пуста је позорница

иза кулиса

вјежба неколицина

послана декретом

можда бих  могао нешто покушати

јер јасно – представа је експериментална

 

ту фарсу са цензуром

опет понављају

а тројица у шаптачници

прерушени су министри

умјесто маски кажу гримасе

умјесто дублера кажу глумци

праве ножеве не гумене овог пута

и рука нека иде даље него је уобичајено

да – ипак ће то бити комедија

и поред околности

биће смијеха пред просценијумом

али не ви – ми ћемо бити шаљивци

ми ћемо склиске главе хватати шаком

 

            НАЧИНИ ИШЧЕЗАВАЊА [ 9 ]

 

Тај град-држава имао је своје сакралне установе, цркве тишине и концентрације, олтаре на којима су боговима луцидности приношене жртве крви, имао је мјеста за уживање и блуд, радионицу за производњу задовољстава, врт сенки, насеобину глобалних симбола. Отворио сам депонију за  скупљање и прочишћавање језика,  бивши сакупљачи печурака и бивши  лингвисти били су задужени да одвоје употребљиве ријечи и да им у лабораторијама врате свежину и живост. Наравно, бринуо сам да мој град – држава брзо не одумре, чувао сам своју државу од субверзивних мисли, пазио  да мисли буду прозрачне а не обрване сумњама, бринуо да се не чује Доље народ. Добро сам затворио врата и прозоре свога домицила, пазио да неко не прекорачи свете границе. И кад сам излазио ван територије  моје државе у непријатељско окружење носио сам њено благо са собом, био сам држава, њен творац,њен отац,  њен владар, њен чувар, њен ратник, њен умјетник, њен филозоф, њен народ. Шетајућа држава. Као блацк холе продирао сам у простор других држава, усисавао сам њихова богатства, прилагођавао својим државним потребама, јачао сам своју снагу снагом других.

 

Нека задрхте звијезде, нека ми галаксије приђу,

нека се у мени сажме што још није сажето!

 

А Јов каже :

„О кад би се написале ријечи моје! кад би се

ставиле у књигу.“

– – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –

__________________________________________________

Милован  МАРЧЕТИЋ  (1953. –   ). Песник, прозни писац, есејист, антологичар.   Књиге поезије : Дан двадесет хиљада паса (1982), Начини ишчезавања (1986), Без имена, без лица (1990)…. –  Овде су уврштене песме прелиминарно објављене у КР,  238 / 1984, и из  књиге НАЧИНИ ИШЧЕЗАВАЊА…

Advertisements