Ознаке

 

             ЈЕДНО ЈЕ ДНО

 

Једно је Дно, један је Дан

Складиште

Иште

Склад

Жедно же дно, жедан же Дан

А сунчев је и Син и Сан.

 

Празно је Дно, праздан је дан

Праздано је

И Дно

И  Дан

Празно пра – Дно, празан пра-Дан

А  Сунчев  је и  Син и Сан.

 

Гледно гле! Дно, гледан гле! Дан

Гледиште

Иште

Глед

Једно је Дно, жедан же Дан

А  Сунчев је и Син и сан.

 

Жудно жу Дно, жудан жу Дан

А Сунчев је и Син и сан.

 

Жудно жу Дно, жудан жу Дан

Жариште

Иште

Жар

Судно су Дно, судан су  Дан

А Сунчев је и Син и Сан

 

Чудно чу Дно, чудан чу Дан

Ратиште

Иште

Рат

Гадно га Дно, гадан га дан

А Сунчев је и Син и Сан.

 

Празно је Дно, празан је дан

Празно је

И Дно

И Дан

Праздно пра-Дно, праздан пра – Дан

А Сунчев је и Син и Сан.

 

Све једно Дно, све један Дан

Свеједно

Све је

Дно

Једно је Дно, жедан же Дан

А Сунчев је и Син и сан.

 

Которско гробље, латински смер

                (Преписана песма)

 

(…)

Гробље је наша заједничка кућа

Подмлађујмо га с љубављу

Увело цвеће износите ван

Уредно гробље значи поштовање

Живота који мења смер

Од вас зависи чистота

И изглед вечне куће

Увело лишће цвеће и остале отпатке

Ставите ван гробља

А себе оставите ту

Јер гробље је наша заједничка кућа

И од вас зависи његова лепота

 

1979.

Котор

 

                 Глог добављај, Бели граде

 

(Последњег дана листопада 1978. године, београдско Ново гробље освануло је без свог граничног зида према бившој Гробљанској улици. Немирнијим становницима Вечне кућр био је широм отворен излазак у град)

 

А последњи лист кад паде

Зид са гробља уклонише

Заваписмо : Бели граде

Вампири те преплавише!

 

Ничег нема да одели

Град од гробља, смрт од живих

Заваписмо : Граде бели

Оцрни те Нечастиви!

 

О бар душу заогрни

У потаји нека дише

Али авај! Граде црни

И душу ти оцрнише!

 

Све док гробље не ограде

Они што се паклу скрише

Вапићемо : Црни граде

Вампири ти крв попише!

 

Врелу ће је преточити

У свој барјак, покров наде

Али ти се не дај пити!

Глог добављај, Бели граде!

 

1979.

Предео Жеге

 

Глоса о Сенци

 

То разумемо само нас двоје

То је и рају приновак дрга

то тек у заносу пророци слуте

Санта Мариа делла Салуте

 

Лаза Костић

 

Знаш  ли о сенко светлости пут

Мудрост што упи кроз тело моје

Призива вечност пакосни лут –

То разумемо само нас двоје

 

Лишена Сунца сан си што пламти

Врховним звуком у слепи траг

Ал грумен смисла свест што нам памти –

То је и рају приновак драг

 

Јер шаптах блажен кад пред њом бих

Да л је већ видех или је сних

То тек у заносу пророци слуте

 

Сећањем зорним што сазда стих

Моли Самоћо сенке нек ћуте

Санта Мариа делла Салуте

 

1968.

Предео Жеге

 

                Глоса о Сну

 

Можда спава са очима изван сваког зла

Изван ствари, илузија, изван живота

И с њом спава невиђена њена лепота

Можда спава и доћи ће после овог дна

 

Дис

 

Ако су је јутра мразна тајном завела

Да пробуди оком пламним врела пресахла

Можда јој се на чекање туга заклела

Можда спава са очима изван сваког зла

 

О да ли сам вечност усни њених снивао

У сну да л ме опчинила њена мекота

У прошлости да л сам својој са њом бивао

Изван ствари илузија изван живота

 

Можда су јој очи њене снене без нота

Најцветније песме моје што њу испреда

И с њом спава њена лепота

 

У чекању да је чедну сну украдем ја

Па да јутро нежну пређу са ње одмота

Можда живи и дођи ће после овог сна

 

1968

Предео Жеге

 

                Глоса о Тмини

 

Душа је страсна у дубини

Она је зубља у дну ноћи

Плачимо Плачимо у тишини

Умримо Умримо у самоћи

 

Тин

 

 Биљани Лукић

 

Плодно лајаху плиме Лахори

Јужних топлина разносили су чини

Жар првог пролећа у срцу гори

Душа је страсна у дубини

 

Песма јој мелем јер прошлост снева

Уморне дане који ће доћи

Ал клони туго душа нек пева

Она је зубља у дну ноћи

 

На вечној бакљи у вечној тмини

Жаоке нестанка попиће моћи

Плачимо Плачимо у тишини

 

За овим светом што ће проћи

И помоливши се вечној Празнини

Умримо Умримо у самоћи

 

1968

Предео Жеге

 

 

                ПОСЛЕДЊИ ЗИД

 

Слободану Жуњићу

 

                I

 

Суморно тканом  Уму, ветрови телом ми збрани

на крила Белог Јастреба вазносе вид.

О чедно вапљена зоро пророчког лета, свани!

Самог нека ме плене простори онострани

И трепет блаженог духа нек прозре последњи зид!

 

Јер неоспорено рију под кожом тајне света

И слепо тискају  свеопште безумље у вид.

Дубока јутра пре зоре у глави започета

Још заточена птицом тек осванулог лета

Крилато хрле из Ноћи и слеђу на вечни зид.

 

Сазвучје врхунских струна, уснулу дрхат боја

Кроз поре, додиром страсним, нек протка вид!

Ал прстима процвале зени пред чином заносног споја

Слуте у телу тамни одсенак неспокоја

Јер дворе Јаснога Светла скрива вечити зид.

 

И бледо усахлим сјајем, обриси жуђених клима

Из недохватне близине слеђују вид.

Јер увек, сневаном блеску пределу свеопштих рима

Бивању достојној сврси истканој надречима

Магични недосег духа плете по неки зид…

_________________________________________________

Милан  МЛАДЕНОВИЋ  (1949. – ).  Песник, публицист, издавач. Оснивач политичке странке. Књиге поезије : Песме Ивице Понора (1979), Душе градова (1979), Књига о празном (1979), Српска душа Торонта, Европија, Морам да видим острва…

Писао је и објављивао на француском, шпанском, превођен је на француски, италијански, руски, енглески, шпански, мађарски, фламански…

Песник – хапшен, лежао у затвору …„Оптужен је и осуђен као „народни непријатељ“ због  :стварања непријатељске групе  у циљу рушења социјалистичког поретка: ( у ствари, због антикомунистичких текстова које је под псудонимом објављивао у париском часопису „савременик“). Остао у затвору до новембра 1985. Приликом хапшења заплењено му је, а касније спаљено, шест томова „Париских дневника“ (…) „ (На клапни Младеновићеве књиге „Земаљски шар“ (Бања Лука, 1998).

Овде се прештампава његова песма објављена у КР, 279 /  25. 5. 1986. Као и неколико песама из књ. Земаљки шар.

 

Advertisements