Ознаке

СИН

Мој син. Ко у томе малом гмизавцу није видео лепоту коју су њему

закинули? Глупо је то, наравно. Па ипак, одједном и тако страшно. Тај

мали човек, који преда мном, ево, с Тужном симболиком, подсећајући

ме на мене самог и на хиљаде других које у свом веку видех, главиња

по пустоши овог простора сударајући се са бездушношћу предмета око

себе, шта је заправо ТО? Гледам га, и као да нешто видим. Нешто

што можда не бих смео видети. Опојан као пиће а, знам, краткотрајан

као зрак, силан као глечер а слаб, рањив као листак, чист као САД а

таман, стравично нејасан као СУТРА : шта ће од тога бити? Шта је

то човек? Је ли већ предодређен за жртву, што ми се по некој благости

на његовом лицу у једном ужасном часку учини извесним? Или ће,

унакажен а бесловесан, остати само конзумент овог света, једаћа

машина сва од уста и гована? Или, као што обично бива, и једно и

друго у исто време, опевана благост блесастог јагњета с оштрим зубима

гладног вука, у братској синтези лажне невиности? Шта ће од тога

испасти? Хоће ли имати ону ретку срећу да одмах чврсто крене својим

путем и кроз живот с елегантном лакоћом пронесе радост своје

људскости, терет свога смисла? Или ће га целог века с муком тражити,

пипати по тмини и раскрвављеним прстима раскопавати ђубришта, вући

се странпутицама и главињати по непроходу, сам као руина на хриду

вечерњем , рањав и уморан, са слутњом као јединим сапутником, да и

тако ипак доспе до свог врха и ту, заслепљен, падне? Или ће већ од

самог почетка, као киша божја, као камичак, склизнути низ обронак и

постати белутак који котрља бујица?

Београд, 1962.

_____________________________________

Драгослав  МИХАИЛОВИЋ (1930. –  ). Прозни и драмски писац. –  Овде се прештампава посвета из Михаиловићеве књиге приповедака ФРЕДЕ, ЛАКУ НОЋ (1967) .

Advertisements