Ознаке

                           ТАМНИ ВИЛАЈЕТ

 

Туђом су песмом очарани. Тешка

Неверства крију у срцу што стрепи :

Славује странпутица. Сунце је грешка

Плаћена виђеним ужасима слепим.

Ноћ уместо ока лукава ватра нуди,

Ал стоје кужни у истрошеном ваздуху

И следе видљивост различито људи,

Биљке и звезде подмићене у слуху.

Понор сумња у њих јер их  испуњава ;

Само су слаби изван опасности.

У злочин је умешан и онај који спава.

Никога нема да јакима опрости

Што сиђоше у тамни вилајет и злато

Које се не може узети открише.

Што год да чиниш зло чиниш јер блато

Из тог подземља славно је све више.

 

 

        РАСКОВНИК

 

То је некаква ( може бити измишљена)

трава за коју се мисли да се од ње ( кад

се њоме дохвати ) свака брава и сваки

други заклоп  отвори сам од себе.

Вук. Ст.  Караџић

Отвори кам у ком  искра малаксава,

Да лепши од празника обичан дан буде.

Изнеси благо из лажних остава,

Из измишљеног пакла лековит јед  руде.

Поклони своју биљну мудрост дану.

Отвори пут у речи, у ризницу гоље.

Око заходи за сунцем, не срце. Освану

Варка, рекавши : хајдемо  у поље!

Биљни сезаме отвори обзорје

За све који су се родили прерано ;

Нек уђу у туђе срце ако су отворили своје,

Путници врлим ли  морем , гором ли саном.

Отвори семенку у којој нежно  чами

Заборављено пролеће. Отвори

Камен што прећута звезде својој тами.

Отвори пут птици, човеку и зори.

О АНЂЕЛУ НА ЗИДУ

 

            I

Заузме своје место између седам звезда када престаје ватра и почиње чиста кристализација подарена у смиривању. Анђео усамљен на зиду, можда он стварно постоји у зиду,  али када није на зиду, он је сен. У својој првобитној озбиљности смањује видљивост неким стварима. Тада почиње лутање, осетим да се мења структура мојих чула и да уместо чела имам једну  једину мисао. Не постоји тријумф изван несреће. Док смо то сазнали неприметно смо заменили себе. Тако смо стварно претворили у мит, да доцније посумњамо у њега. Али један песник који је дуго стајао испод зида у који је било  немогуће посумњати, ваљда због његовог горког укуса и тврдоће, препознао је своје лице безброј пута сељено на једном српском средњовековном анђелу. Онда он стварно постоји између елемената и односа који поравнавају свет, постоји у чистој могућности као чудо и верност силама које су иза зида.

II

То могу да објасне само воде које не теку, тај мирни лик када престаје ватра и збивање и почиње кристализација. И мада је супстанција тих звезда око главе нематеријална, оне припадају човековом простору. Али то лице остаје најбољи доказ зеленога сунца и виђених шкорпија. Иза тога лица нечија крв чека да буде рођена и она ће препознати то лице. У срцу се пали светлост која обећава да ће све бити виђено и сагледано у сећању и будућности и у себи самом. Дотле треба сачувати своје очи које гледају са некога зида и чувати се ослепљења и заслепљења. Нисам први који се плашим да не ослепим забринут за дубину свога ока кад гледам језеро или у простор. А ништа није теже него гледати читаву вечност са неког зида. И највише нам при том недостаје празнина где не струји крв и где бисмо сместили своје представе о евентуалном божанству. Ипак ништа није изгубљено, јер празнина је то чега нема. Али има нешто око његове главе што је чиста лепота и непревазиђена врлина, а слично је празнини.

III

Овај конкретни Анђео, осветљен сам собом изнутра, да је у пустињи рекао би : шта ће ми нада ако не да сачувам ову пустињу. Да сиђе са зида, рекао би : ово је предео који продужује љубав.

1957

___________________________________________

БРАНКО МИЉКОВИЋ ( 1934 – 1961) . Песник, есејист. Књиге поезије :  Узалуд је будим (1957), Смрћу против смрти (1959), Порекло наде ( 1960), Ватра и ништа (1960), САБРАНА ДЕЛА, 1 – 4  (1972)…

Г. Тешић  огласио се (поводом објављивања САБРАНИХ ДЕЛА Б. Миљковића, у издању нишке Градине, 1972) у Студенту (20. фебруар 1975, цела 23 стр.) :  “ Задржимо се још на првој књизи. Зна се да је рукописна заоставштина Бранка Миљковића приређивачима била на располагању. Ко зна како су је прелиставали! Све у свему, пропусти су евидентни. Ево два примера. Нигде у напоменама не стоји да је назив циклуса „Патетика ватре“  у рукописима другачији,  односно : „Пут до феникса“. Ако будемо нешто стрпљивији  и прецизнији, неће нам се поткрасти чињеница да песник циклус под насловом „Пут до феникса“, у листу „Књига и свет“ бр. 14, јануар 1959, стр. 6, најављује као посебну књигу  (код загребачког издавача „Лукос“). Такође, циклус „лауда“ из књиге „ватра и ништа“ у рукописној заоставштини носи наслов „Опчињено време“. Наравно, примера овакве врсте има далеко више. Буде ли потребно, бићемо стрпљиви да их све набројимо. Ипак, можемо константовати да је испољена неозбиљност и према ономе што им је било на дохват руке…“ итд. –   Овај одломак илуструје каква је  „ситуација“ у СКЛАДИШТУ  Мале магазе (наше књижевности)…

Овде се прештампавају  Миљковићеве песме из књиге ВАТРА И НИШТА (Просвета, Београд, 1968), и   из књиге Б. Миљковић : ПЕСМЕ О ПЕСМИ (Градина, Ниш, 1996 ;  изабрао С. Х. Танчић ) .

Advertisements