Ознаке

                                                          Из дневника

 

Забележићу још и смирену јесењу ноћ

изгубљеног и лагодног лутања

Дуж гломазних скоројевићких палата

И суморних заборављених старих уских плотова,

По широким безбојним новим улицама

И покуњалим пустим сокачићима,

У чијем се тада местимично прошараном

Испрекиданом мраку титрало, крило

Много необуздане чудне поезије.

На афишама и фирмама биле су исписане

Фантастичне песме и кабалистичке речи

Које смо домишљански везивали међу собом

И са звездама изнад нас.

Јер звезде су нам биле сасвим блиске,

Висиле су у грању још зеленог дрвећа

И падале су често као ватрене шишарке,

Негде, низ хоризонт од црне кадифе.

Дужину улица и заспалих позних часова

Кратили су наши разговори и ћутања,

Из којих су искрсавале тренутне нове звезде

И ноћни лептири сјајнији, лепши од оних

Што су лепршали око сијалица.

тако смо ишли дуго, дуго за временом

Што измиче – и хватали смо за крила

Ишчезавајуће тренутке; напослетку

У сетном светлу сивог праскозорја,

Држала је још само рука руку,

У знак завршетка игре и опроштаја.

(…)

 

 

  Феникс

 

Жар – птица,

Сјајни Феникс,

Чудесни створ

Што се храни

Сузама и опојним

Мирисом измирне, нарда –

Видесте ли га?

Како полете, пролете

У гордом високом луку

– Големом! -, нагло ко муња – ?

Остављајући за собом,

Као репатица кобна,

Дугу, заслепљујућу

Пругу светлости своје,

 

За знамење нисколетној,

Трезвеној ситној живини

Да се још лети и светли

И у оним регијама.

Видесте ли га?

Сада је нестао,

Ишчезнуо у пожару

(Од кога, видећ га само,

Бледи вас хвата ужас),

Ал не кукајте за њим,

Мудро и лицемерно,

Ви паметни, опрезни :

Није му прва смрт то,

Нит му беше то последњи живот:

Сваких пет векова

Он слави овакав пир,

Цепа огњеном пругом

Студено немо небо

Спаљује, с махнитом страшћу,

Сопствено своје гнездо

И сурвава се у њега –

Пепео сури у пепео.

Ал се из пепела махом,

Усред васеленске буре,

Раскриљују чудесно

Обновљена златна крила

И тајанствени васкрсник,

Силнији, лепши но пре,

Полази сјајно, муњевито,

На нове светлије походе

Чију ви мету и крај

Већ нећете видети, –

Ви, што само једаред

Чивите, неминован

И неповратан плен

Већ првог сутона –

Док он, за кога је свака

Нова смрт ново рођење

И свако рођење васкрс

– – – – – – – – – – – – – – – – – – –

Броди кроз златни азур

– – – – – – – – – – – – – – – – – – –

Увек изнова млад

Увек заносно леп

И увек, увек Победилац.

(1916, новембар)

________________________________________________________

ТОДОР МАНОЈЛОВИЋ (1883. – 1986. ). Књиге песама : РИТМОВИ, 1922; ВАТРОМЕТИ и БАЈКА О АКТЕОНУ, 1928…

Види : http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?topic=116.0

 

Advertisements