Ознаке

     ПОРАЗ

Нисам се спремао за пораз,

А он је ипак

Дошао.

Требало је унапред знати

Да је удес неизбежан.

И да га нико избећи

Не може.

И сама смрт је врста пораза.

Природна или неприродна,

Представља и део и пораз

Живота.

Недостајало је само једно :

Најобичније

Људско искуство.

Зашто дедови и очеви

Не могаху

Да нам га

Пренесу?

Њихова пропедевтика остаде

Сасвим без одјека.

Без гласа

У нашим срцима,

У душама.

Касно осетих

Да је лични доживљај

Заиста непреносив.

Да је засвагда мој,

И коначан.

Сујеверни би рекли

Да је тако суђено.

И да нека виша сила

Сређује све ствари

На овом свету.

Одиста, нисам се спремао за пораз,

А он је ипак

Дошао.

           САД СМО КАО МОРНАРИ

Сад смо као морнари после бродолома.

На нашим обалама плутају крхотине,

Разни отпаци и дрвени одломци,

Даске и поклопци, али не и чавли

И челични бокови и гвоздене отплате.

У том мутљагу свег и свачег

Назиру се само изгубљени облици

Пропалих бродова, око којих круже

Душе изгинулих ратника, као око своје

Изгубљене домаје.

Рт Добре Наде остаје и даље далеко од нас.

Ни слутити нисмо могли

Да ће нам тако брзо и неумитно бродови

Бити разваљени ветром и олујом.

И оштрим хридима, оним подводним

Опаким и подмуклим силама,

Тако лакомислено и весело

Заборављеним.

Изморено и преостало људство

Сад се и само вуче,

Попут олупина бродских,

По песку и блату –

Бодљикаве историје.

ШКОРПИОН

И у зодијаку нам се одавно

Све испретурало, и све

Окренуло наопако.

Ко још верује у разне знаке,

У предзнаке, у чаролије,

У мутна знамења

Расточеног нам

Дана?

На жаропеку, у камену,

И под каменим плочама,

У пустињском песку,

Усијаном и прегрејаном,

Ти сакупљаш и прочишћаваш,

Згушњаваш као уље лета –

Усред празног, пустињачког

Околиша –

Сву снагу свог пламног,

Свог горког

Отрова.

Повеснички јед куваш

И прекуваваш у себи.

Скупљаш га непрестанце

У свом изубијаном и квргавом,

Љускарском, ломљивом

Телу.

Оклоп ти је преслаб за веће

Напоре и битке.

За непријатеље јачега усијања

Од обичне сунчеве

Ватре.

Сад су запаљени

Велики огњеви око тебе.

Држаћеш се некако, док буде било

Зрнца макар снаге.

А кад сасвим пригори,

Зна се,

Снажно ћеш загристи –

Властити реп.

Зодијак је одавно

Готово нечитљив.

Звездознанци и звездочатци

Као да су потпуно изумрли.

Ако су икада код нас и постојали –

Предуго леже под пепелом

Времена.

Требало би те усликати.

Затим срмом златном извести

И унети у заставу.

А онда те пренети

И у грб,

Уместо она четири,

Наопако окренута,

Злосрећна

Слова.

Наступиле су заиста

Огњевите године.

И месеци и дани.

Твој последњи угриз, пред коначно

Савијање у шкољкасту ларву,

Биће и заједничка смрт –

Читавог шкорпионског

Рода.

Да ли бољу судбу, питамо се,

Од самотровања

Уопште заслужујеш?

Предуго та радња траје

Пред очима многих сведока.

Снага већ малаксава

У обручу снажних ватара,

Које су те одасвуд сколиле.

И сам отров ће, бој се,

Пресушити!

Игре се неумитно настављају.

________________________________________________________

Танасије МЛАДЕНОВИЋ (1913 – 2003).  Песник, есејист, публицист. Књиге поезије: Двије ријеке (са Ј. Ђоновићем 1938), Поема за нас (1947), Песме (1948), Камен и акорди (1955), Под пепелом звезда (1959), Ветар времена (1964), Мртво море (1972), Псалми по сину (1974), 33 сонета (1981), Сам (1983), Помешане карте (1983), Рт добре наде (1986)… –  Овде се прештампавају песме прелиминарно објављене у КР, 292 / 1987 и бр. 300.

Advertisements