ПОРАЗ
Нисам се спремао за пораз,
А он је ипак
Дошао.
Требало је унапред знати
Да је удес неизбежан.
И да га нико избећи
Не може.
И сама смрт је врста пораза.
Природна или неприродна,
Представља и део и пораз
Живота.
Недостајало је само једно :
Најобичније
Људско искуство.
Зашто дедови и очеви
Не могаху
Да нам га
Пренесу?
Њихова пропедевтика остаде
Сасвим без одјека.
Без гласа
У нашим срцима,
У душама.
Касно осетих
Да је лични доживљај
Заиста непреносив.
Да је засвагда мој,
И коначан.
Сујеверни би рекли
Да је тако суђено.
И да нека виша сила
Сређује све ствари
На овом свету.
Одиста, нисам се спремао за пораз,
А он је ипак
Дошао.
САД СМО КАО МОРНАРИ
Сад смо као морнари после бродолома.
На нашим обалама плутају крхотине,
Разни отпаци и дрвени одломци,
Даске и поклопци, али не и чавли
И челични бокови и гвоздене отплате.
У том мутљагу свег и свачег
Назиру се само изгубљени облици
Пропалих бродова, око којих круже
Душе изгинулих ратника, као око своје
Изгубљене домаје.
Рт Добре Наде остаје и даље далеко од нас.
Ни слутити нисмо могли
Да ће нам тако брзо и неумитно бродови
Бити разваљени ветром и олујом.
И оштрим хридима, оним подводним
Опаким и подмуклим силама,
Тако лакомислено и весело
Заборављеним.
Изморено и преостало људство
Сад се и само вуче,
Попут олупина бродских,
По песку и блату –
Бодљикаве историје.
ШКОРПИОН
И у зодијаку нам се одавно
Све испретурало, и све
Окренуло наопако.
Ко још верује у разне знаке,
У предзнаке, у чаролије,
У мутна знамења
Расточеног нам
Дана?
На жаропеку, у камену,
И под каменим плочама,
У пустињском песку,
Усијаном и прегрејаном,
Ти сакупљаш и прочишћаваш,
Згушњаваш као уље лета –
Усред празног, пустињачког
Околиша –
Сву снагу свог пламног,
Свог горког
Отрова.
Повеснички јед куваш
И прекуваваш у себи.
Скупљаш га непрестанце
У свом изубијаном и квргавом,
Љускарском, ломљивом
Телу.
Оклоп ти је преслаб за веће
Напоре и битке.
За непријатеље јачега усијања
Од обичне сунчеве
Ватре.
Сад су запаљени
Велики огњеви око тебе.
Држаћеш се некако, док буде било
Зрнца макар снаге.
А кад сасвим пригори,
Зна се,
Снажно ћеш загристи –
Властити реп.
Зодијак је одавно
Готово нечитљив.
Звездознанци и звездочатци
Као да су потпуно изумрли.
Ако су икада код нас и постојали –
Предуго леже под пепелом
Времена.
Требало би те усликати.
Затим срмом златном извести
И унети у заставу.
А онда те пренети
И у грб,
Уместо она четири,
Наопако окренута,
Злосрећна
Слова.
Наступиле су заиста
Огњевите године.
И месеци и дани.
Твој последњи угриз, пред коначно
Савијање у шкољкасту ларву,
Биће и заједничка смрт –
Читавог шкорпионског
Рода.
Да ли бољу судбу, питамо се,
Од самотровања
Уопште заслужујеш?
Предуго та радња траје
Пред очима многих сведока.
Снага већ малаксава
У обручу снажних ватара,
Које су те одасвуд сколиле.
И сам отров ће, бој се,
Пресушити!
Игре се неумитно настављају.
________________________________________________________
Танасије МЛАДЕНОВИЋ (1913 – 2003). Песник, есејист, публицист. Књиге поезије: Двије ријеке (са Ј. Ђоновићем 1938), Поема за нас (1947), Песме (1948), Камен и акорди (1955), Под пепелом звезда (1959), Ветар времена (1964), Мртво море (1972), Псалми по сину (1974), 33 сонета (1981), Сам (1983), Помешане карте (1983), Рт добре наде (1986)… – Овде се прештампавају песме прелиминарно објављене у КР, 292 / 1987 и бр. 300.
РУБИКОН 