Ознаке

K

БАРУХ – БЕНЕДИКТУС

ДЕ СПИНОЗА БРУСАЧ

I

„Кад бих био свјестан, камен који пада

мислио би падам слободом своје воље.“

Те пијемо млијеко из небеске шоље

мислећ да је вино наших винограда.

Пих га тако и ја, али једно вече

кроз прашински свемир моје брусионе

драгуљ што га брусим у брус мени рече :

„Ти си као и ја, слијепче васионе!“

„Док бијах под земљом, бјех црн без свједока.

Сад искрим под сунцем у твоја два ока.

Мраку или свјетлу, ја сам само шкриња.

Тек, копачу мисли; кад испод свог чела

креснеш драгуљ-мисо, природа без вела

скочиће ти на длан, свероткиња сиња.“

II

Те зађох за чело, у прашуму ума :

он, мезгра појиља из безданских руда,

вршике јој тјера пут звјезданог спруда,

ту да цвате мирна, без змија и пума.

Ал, око чела обруч : свемир, бесловесна,

глухонијема, слијепа прашума прашума.

Невина а само разбојство и чума,

сама и бескрајна, а сама себи тијесна.

Авет – прогута ми све молитве плаве,

бројанице срца позоба ко мраве.

Нема другог бога осим ње све – бога!

Нема другог бога ни иза мог чела

осим  ње  све- бога што кроза ме дјела.

Лаж је рај и пако, лаж је синагога.

III

Ал, зна и да буде сунцу изђик лала.

Звонки драгуљ жудње под брусом славуја.

И пчела чедница нектара и бруја.

И дуга, спојница небеса и тала.

Лађа пуна свег, у глад и прње луке.

Кроз неброде смртне пребродница скела.

За грбе неправди праведна либела.

Поклич буне часне што узвитла пуке.

И оловка оштра што у поноћ ума

срачуна брзине галаксија свију

и колика им  је тежина и сума.

И од злата перо што пише поезију.

Доброта што кане на ране нам мана.

О слава јој, слава! Хосана! Хосана!

IV

У свом страху да му не ошугам овце,

рабин златоусти зовну ме и каза :

„Зар не видиш грешност лажног свог топуза?

Такав ум, па зар ћеш међу црнословце?“

„Већ талет пригрни и Талмуд пољуби!“

Окренух му леђа и одох без збогом.

А сутрадан јекну клетва синагогом,

сијевну као мач огњен да ми главу сруби.

„Проклет нек је дању, ноћу проклет да је,

проклет када лијеже, проклет кад се диже,

проклет када ногом на кућни праг стаје!

Проклет ко с њим и ријеч, ко му приђе ближе,

ко борави даље с њим под истим кровом,

и ко се поведе за кужним му словом!“

V

Послушаше, постах ја шугава овца.

Дјецу ми шаљу по своје окуларе.

Нико да ми купи ма и наочаре.

Ни од кога ријечи, од никог ни словца.

Катедру ми дају једну са далека

ако будем трезвен ко сви што се кају.

Нећу, волим слушат ноћне псе што лају

и хљеб тврди дробит у шерпицу млијека.

И испљувке крви купити пешкиром.

Узмем прегршт неба, вагам, дах ме пита :

је ли ти рукопис стиго до зенита?

Већ главиња пламен свијеће над папиром.

Нека. Ја сам камен што свом мјесту пада,

без страха, без жала, без тлапње, без јада.

____________________________________________

СКЕНДЕР КУЛЕНОВИЋ (1910 – 1978). Песник, приповедач, комедиограф. Књиге поезије : Стојанка мајка Кнежопољка 91945), Збор дервиша (1949), Шева (1952), Поема (1961), Сонети (1968), Поезија (1969), Изабране пјесме (1969), Писма Јове Станивука (1969), Сонети I – II (1974), Козаро, мило моје име (1977), Сабране пјесме (1977).

Овде је уврштена песма БАРУХ БЕНЕДИКТУС ДЕ СПИНОЗА БРУСАЧ, коју је песник раније објавио у часописима, али је за живота није уврстио ни у један избор поезије. Прештампава се из књиге С. Куленовић , ПЈЕСМЕ, Едиција Сабрана и изабрана дјела, Свјетлост, Сарајево (извршни издавач), 1983.

Д. Киш је написао о Куленовићу да је био „рудар језика“, „истраживач руде и рудар“. „…увидео је Скендер да је гвожђе племенитије од злата, јер је сирово као наш језик, па се мора довести до усијања како би се могло ковати и калити, да би постало бритко као сабља и тешко као плуг. Стога он није хтео да буде златар и кујунxија него ковач ; он је више ценио оног који је у стању да свије потковицу нег оног што зна да излије јабуку од злата“, итд. ( В. у књ. Данило Киш, ЖИВОТ, ЛИТЕРАТУРА, Светлост, Сарајево, 1990, стр. 103 – 106 )

Видети:  http://www.politika.rs/rubrike/kultura-i-zabava/Otkrivena-spomen-ploca-Skenderu-Kulenovicu.lt.html

Advertisements