Ознаке

 

 

[ ИЗВЕШТАВАМ ]

 

На околним косама је мрко,

сасвим човеколика озбиљност после порођаја

и других обављених послова.

Као на сваком другом свршетку, стварном,

привременом, оном из маште,

овде царују боје затварања спектра.

Љубичасто, пурпур, црвено, и тако укруг.

Говори се више сипкавим шумовима.

Тешку влагу издише земља – црно ђубре.

Наступа време самих гљива и маховина.

Док варош, варош удаљена губи

своју сигурност, диже се у облаке.

Расте водостај. Сава носи иловачу, Дунаву

цветају алге – зато се она мути, а он

је стаклено модар.

Биће поплаве. Прете. Јављају с

осматрачнице.

 

ПЕЈЗАЖ

 

Час трећих петлова отприлике, на граници видела.

На тај глас сенке почну да се одлепљују,

двојници већ постају самостална бића.

Искрадају се.

Сеоски путеви их сместа одају – шкрипом насутог шљунка.

У сусрет изненада црвена варница и :добројутро – богдобродао“.

Човек! Ранилац неки? жбир? шта ли?

Да ли лампе у прозорима значе ближе поруке јатака?

Ваљда су само охрабрење?

У собама гуше испаравања снажна а млака

– као да душе остављају своје гробнице.

Зато се они којима ваља путовати тешко буде

(исцрпљени, преварени, мрзовољни).

Куда ће? како се усуђују у овај сат?

Свеједно, хајд у кола!

Мада и кола имају издајничка звонца и клепетуше.

 

Брзина ако не спасе, нико неће.

Очајни, дрхте коњи и људи.

Језа голих јесени (после лишћа) и голих пролећа (пре).

Утешно, тек неки дуб заличи на стражара, на људско.

Онда се раздани сасвим. Без милости.

Увек код истих старих браника, у блату.

Сустали, похватани бегунци.

Издалека, све ближе воз, воз пишти и дими унапред казну.

Прво воз, возни ред, затвор, ред и тамо, редом..

 

ЉУЉАШКА

 

Заљубљен у кринове,

у оне праве;

па је легао на њих, на сунцу

– не би л га пољуљали.

Увис му лако баце тело

– дочекују га

у платна жуте мекоће. Кринови.

Спуштају се све више

Временом. Мигољењем

праве удобност госту.

Између росних зелених стабљика,

макар биле дугачке,

и свеједно што се то неосетно збива,

пропада он у хладноћу.

Златном злобом прашника

цветови свијају главе,

већ отворено. Склапа се

кров од олова над њим.

Под је од змеље,

мало влажне. Смрад јој тежак.

Гушећи се у киши семена, он модри.

Препреке устајању утолико су веће.

Тле пуца, помера се, зева, привлачи.

Тачка – једна – две – три.

 

 

ЈЕДНО

 

Тако дакле : све одступнице пресечене.

Нема више никаквих мучних теразија.

Још једина стрелица ватре у кругу.

Судбински

Силазак најпре буде бескрајним платном.

Те су степенице предодређене

Одједном, зар без тла?

То пад је, ал фином хипнагогом кроз празнину.

Доле га чека риба – глаткост!

Зна риба куд ће.

Па лези : сребраста љуљашка одмах крене

Пред њеном главом чак и вода раствара се у пут.

Прецизно, као код звезда.

Из сна у сан води штафета пут беспоштедног ушћа.

Поклон јој до земље.

Пољубити тог васдушастог створа и тихо испарити.

Све стопе су једном давно измерене.

На очи мрене навучене.

Ништа друго није остало од мене.

___________________________________________________________________

 

СВЕТА ЛУКИЋ (1931 – 1996 ) . Есејист, прозни писац… Почео је као песник, објављујући стихове. Није објавио за живота књигу стихова. ( „Незаобилазна фигура, и као учесника и као сведока, у историји послератног београдског књижевног живота“– М. Савић, КО ЈЕ КО, Београд, 1994, стр. 138).   –  У првобитном избору, биле су Лукићеве песме објављене у листу СВЕДОЧАНСТВА, 12 / 23 . август 1952 ( в. Једну панораму млађе поезије, коју је саставио А. Вучо, стр. 4 – 5) и текст из Књижевности, 1 – 2 / 1960, одломак Загледања, али сам се на крају одлучио за неколико Лукићевих постхумно објављених песама, под насловом Мали есеји, у Књижевности, 1 – 2 / 1998.

Advertisements