Ознаке

 

(Из АНАТОМИЈЕ КРИКА)

 

3

Свака смрт није коначна.

Умрла сам Већ толико пута.

Не боли.

Престала сам бити своја.

4

Снове спирам са лица.

Догоревам. А била сам ту

У овом животу. Сад

Више прошлости немам.

Не сећам се себе

Разговетно.

Лаку ноћ, кажем.

Лаку ноћ Ником и Ничему.

Узастопну бол понављам.

Дишем туђе.

 

Тамо, овде

 

Острвце до кога никада не допливах,

Нит доплових.

Острвце на које никада не крочих –

Мишљах биће времена.

Не тако удаљено,

Рекло би се на дохват,

Гледасмо са обале, са спруда

И заставши.

Увек при повратку са плаже,

Данима док год ту борависмо.

 

Јегуље, ракови, лењост,

Чак и загрљаји – наизменичан мени!

Само је оно било стално, непромењено;

Титрало на сунчевој измаглици –

Чекало укотвљено,

Мамећ на не одвећ велику авантуру.

Усхићен његовом лепотом

Једног предвечерја ти га назва

Некаквим литерарним именом,

Којег сада не могу да се сетим.

И све се заврши на томе.

Одосмо у журби.

Шта беше разлог, ко би сад то знао.

И годинама потом

Док се дависмо у забораву

Оно је израњало из ничијих вода,

Из плавозеленог. Недирнуто.

И гнезда галебова и змија,

И затони, и пусте плаже с њим.

И наша тела која никада

Не легоше тамо,

Беху опружена једно крај другога

На летњој жези, готово бестелесна

Испрана од запљускивања таласа

Жудње и сећања –

Као на тањиру

Костури оних оглоданих јегуља

И сада леже тамо остављена.

А и овде нису боља.

 

 

                                                             Да певам о томе?

 

                                                            Мариели Петровић

 

Ја сам она што скупља шкољке

И у кошару их меће. Шарене камичке.

Глатке облутке и покојег јежа –

У џепове и шаке. У песме.

Боса шетам, подрезане косе –

Као у лудакиње. Спрудом. Хридима.

Свим стењем. Обалом ничега.

Нигде сам кренула.

Дивља сам. Нимало припитомљена,

Да не бих уз пут плашила

Црвене лисице, мрке творове.

Слепог миша. Јата свакојаких птица

Да ми не прхну у лице.

Хаљина ми се надима,

Као да пуше ветар. А све је мирно

Унаоколо. И даље.

Нисам трудна. Стомак ми је спласо’

Као вал за осеке.

У себе се увукао. Усисао.

И мене исто тако. И јаче.

Од мене негдашње ништа није остало.

Други је век. Други свет.

Друго ми име дајте.

Осећам брид усне – испуцале,

Као земља угледана негде. Негда.

Црнило шуме осећам иза леђа.,

Дах новог љубавника – мразан. Леден.

Модра сам. Прозирна као вода,

Кроз коју видим читав свет

Упокојен и спокојан – као убран цвет,

Испао из руке нечије.

Да певам о томе?

________________________________________________________

РАДМИЛА ЛАЗИЋ ( Крушевац, 1949. – ). Песник, антологичар, мед.

службеник. Књиге песама: ТО ЈЕ ТО (1974), ПРАВО СТАЊЕ СТВАРИ (1978),

ПОДЕЛА УЛОГА (1982), НОЋНИ РАЗГОВОРИ (1986), ИСТОРИЈА

МЕЛАНХОЛИЈЕ (1993), ПРИЧЕ И ДРУГЕ ПЕСМЕ (1998), ИЗ АНАМНЕЗЕ

(2000)…

 

Advertisements