Ознаке

 

БИОГРАФИЈА БЕЗ ВЕСЕЉА

$ 7.

( детињство)

Често затичем себе потиштеног на тој релацији детињства,

јер увек се питам је ли се то стварно збило,

јесам ли то био ја, онај босоноги пастир,

онај немирко толико пута шибан

од момка у униформи што нам беше додељен

да на часовима будно мотри на нас и на учитеља

који није подносио комунисте,

да пази да не запевамо ускликнимо с љубављу,

јер сат веронауке бејаше брисан из програма,

а бејаше кажњиво тада љубити Бога!

Јесам ли то био ја, онај малишан острижен нуларицом

који је маштао да буде подворник у манастиру,

да спреми цркву пре јутрења, да буде негде близу певнице

и понекад одговара, а после богослужења да све опет доведе у ред,

и да кључеве цркве држи у својим рукама.

Кад год настојим сагледати свој живот у целини,

онда увек мислим да се то све није догодило

и да то није био мој живот!

Мени се то сада све привиђа као грч, као ноћна мора,

и ја настојим да помакнем врата од утробе и сиђем у нутрину.

Сада све више мислим да сам онај библијски вратар над Ковчегом,

вратар који је даноноћно на дужности,

који поред службе у храму врши још и певачку службу,

који своја стања оглашава и глазбеним средствима

харфама, цитрама и цимбалима,

како се то у Првој књизи Летописа каже за храмске вратаре!

$ 11.

( шта је писац )

Не кажем да је писац тмурни гњаватор и озбиљни предавач,

не кажем да је писац само онај који има шта рећи,

јер он је, дакако, и онај који уме да прешути и умре разочаран.

Волео бих да напишем књигу која ће се повремено отварати као речник,

волео бих да напишем књигу за оног читаоца који ужива у

непредвидивом,

волео бих да му моја књига буде охрабрење за његову страст.

Писац би морао развијати догађаје до чудесног,

пред његовим душевним оком морало би све да нараста до невидљивог.

$ 12.

( мајстори )

О мајсторима се одувек приповедало различито и тајанствено,

тај има златне руке било да шкропи крмачу, или длажи сломљену кост,

тај с лакоћом рукује летколбеном, или

шабером струже површину за лемљење.

О мајсторима није лако писати, јер су загонетни и знају да се држе,

и да избегавају одговор како им то и то полази за руком.

Често су тајанствени па и недоступни, не воле кад им се дира алат,

јер они се држе великог реда без којег нема посла,

љубоморно чувају тајну свога умећа, путују и погађају се,

увек су на цени, јер увек недостају и потребни су као крух;

они и за време ужине мисле о свом занату.

Само су траљави мајстори штеточине, јер отаљавају посао.

Већ сам донео у једној књизи мисао старог ковача,

очевог пријатеља и мајстора надалеко чувеног,

а овде ћу је поновити да се учврсти као дефиниција мајсторства :

“ Свак зна клепати сјекиру или косијер и бацит усијан комад

у шкип воде, али свак не зна ослушкивати цврчање.

А по томе се разабира добар мајстор од слабог!“

О занатима и занатлијама мајсторски је писао Б. Ћосић,

ударивши свој жиг на тајну заната приповедачког.

Прича о мајстору и ученику, Д. Киша, најлепша је прича,

и без ње се не може ући у расправу о мајсторству писања.

Као дечак био сам обдарен зидар, а у мом крају барем је камена било.

Нисам зидао одока, већ сам се служио виском и либелом,

а један ми је чувени зидар рекао да се камен мора

проматрати с невидљиве стране.

Данас то делује као метафора, а ја сам камен заиста окретао

у рукама и загледао га да му пронађем невидљиву страну,

а онда бих га положио на зид, и гле, чуда, савршено би се ужљебио.

Јесам ли касније нешто усвојио од тога

у мом приповедачком знату, просудите сами!

Волео сам отпад, старе магазине, складишта и бувље пијаце,

проналазио сам црвоточне комаде намештаја, лира – ноге,

кутије од старих сатова, распаднуте тонет – столице,

ампир – плоче с пропалим фурниром, с флекама од мастила,

тоалетне сточиће с фиокама, а једном и неки чудан комад

интарзиран златним индијским атласним дрветом.

Усавршио сам занат рестаурирања стилског намештаја.

Морам величати свој занат и морам истаћи љубав према дрвету,

познавање фурнира, дивљење фантастичној структури годова и

чворова;

фурнир орахове жиле је таман, а након политуре добија чудесне

арабеске.

Сваки фурнир поседује неку своју ликовну димензију,

разноликост и богатство, структуре птичијег јавора граничи се с

маштом.

Трешњеви фурнир је помало морбидан, а кедров као свила.

Фурнир махагонија, палисандера, јавора, јасена, шимшира,

липе, лимуна, тује – представља лепоту и судбину властитог стабла.

А тек како пуно крушково дрво намештају даје постојаност.

Рестаурација почиње дугим, дугим проматрањем.

Најпре мојим враџбинама излечим црвоточно дрво,

разуме се да формулу тајим, а онда се скида стара политура,

омекша се шпиритусом и струже циклингом,

пропали фурнир скида се обично пеглом, или потапањем,

мада сам и ту окрио своју методу, и тајим је!

Тамније фурнире никад не бајцујем, само их пређем ланеним уљем.

Фурнир се бајцује тако што се кува у раствору стипсе,

остави се и суши два дана, а онда се премаже екстрактом

справљеним од фернамбук дрвета и шпиритуса.

Политирам на стари начин, с лоптицом (тампоном)

с идеалном размером шелака и шпиритуса,

а политирам све дотле док се у глаткој плочи, као у огледалу,

не одрази мој лик.

Ако сам нешто и од овог заната усвојио

у мом приповедачком занату, задовољство би било велико.

А збиља сам један комад фантастично урадио.

То је комода с каркетеријом махагонија и палисандра на храстовини,

с плочом од шпанског брокатела.

Сада се у њој може огледати мој пријатељ Фрањо Посавец.

А била је крш.

$ 13.

( рећи све изнова )

Дуго сам маштао да неке своје књиге преуредим, или их заборавим,

или изнова напишем, или барем нешто из њих одстраним,

кад наиђох једаред на Борхесов одговор да се не би усудио

исправљати своје раније „разнородне и неуређене“ текстове,

пошто их беше написао „имајући у виду друго схватање

књижевности“.

То ми беше подршка да се претходним књигама не враћам,

а саветодаваца сам имао много, добронамерних и злочестих,

који ми придиковаху да се не упуштам у то,

јер све што је једном урађено не исправља се

уколико не желиш дати за право онима који су те нападали.

Али ја бејах уверен да све што је једном речено може се

рећи другачије, јер песник лепо каже

да је сваки дан церемонија поновног рађања!

Осмелих се и одлучих да се у ризик преуређења упустим.

Критичара ће увек мучити шта сам мењао,

док ћу се сам и надаље питати зашто сам мењао!

Критичару нећу олакшати, а себи још мање,

али разлога за исправак увек има, или се увек могу пронаћи!

Ако се осврнем на раздобље седамдесетих, увек се питам

због чега се јавност тих година беше окомила на моју збирку

„инферналних слика“ из детињства, Ране Луке Мештревића?

Та књига је била кандидат за спаљивање,

беше јој и једна награда додељена, али и одузета.

Та је књига била уписана у она малобројна остварења

за које је радништво гласало да се пониште;

била је предложена да се из библиотека изнесе вани, на сметлиште,

а њен аутор да се кривично гони.

Једна је приповетка из те збирке ушла у луксузну

и лепо уређену антологију Нова српска приповетка,

додељивану на дар за одлично владање у школама и другде,

али је враћана дародавцима као окужена због те приповетке.

Немојте мислити да себи нисам толико пута пребацио;

без осећања кривње тешко да се може извести достојна геста.

Онда сам, десетак година касније, неке пасусе из те збирке

једноставно одрезао као тумор, али не да понудим измирење,

нити да се додворим некоме за њен поновни излазак,

већ сам имао у виду „друго схватање књижевности“.

Дилетанти ми приговарају да сам то учинио из неких других обзира;

не марим за то, та они су увек сродници са онима

који су ме и седамдесетих година грдили.

Преуређење књиге ствар је естетске природе

и не подлеже укусу оних који замерају.

Могу ли вам рећи да ја већ данас нисам онај јучерашњи човек!

може ли се то рећи?

Човек ради на преуређењу света у којем живи,

а камоли да не ради на усклађењу са собом.

Верујте ми на реч : свака је исправка ствар властитог очишћења!

Раније нисам прихватао опрез с дозирањем,

није ми било довољно распадање лешине,

већ сам и смрад уносио у књигу.

Раније сам остављао простора за споредно, сада су ми важне

ствари успутне.

Раније сам био издашан, сада сам стегнут,

раније сам се могао одати, али сад сам строг према себи,

раније сам мислио да сам ухватио бога за муда,

сад сам у том погледу опрезнији.

Сада усвајам неко владање, само не стога што ће

наш чистунац затиснути нос пред окуженом стварношћу,

већ из естетичке бриге да прекомерно не сме да обезвреди довољно!

– – – – – – – – – – – – – – –

____________________________________________________________

МИРКО КОВАЧ (1938). Прозни писац, сценарист, есејист. Овде се прештампавају одломци Ковачевих поема из књиге : ЕВРОПСКА ТРУЛЕЖ, Просвета, Београд, 1986.

Видети:  http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B8%D1%80%D0%BA%D0%BE_%D0%9A%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%87

http://pescanik.net/content/view/3059/1111/

http://www.bhdani.com/arhiva/246/t24610.shtml

Advertisements