Ознаке

    

ПРОЛЕЋЕ 1986.

 

Још дани умиру рано.

Хиљаду унезверених људи

растрже се због овог или оног

а дани умиру рано.

На пола пута од човека до срца,

једна стража која је саму себе

прогласила за заклетву,

тупа, глува и слепа,

а све зна, све чује и све види,

стоји постојано,

не као опомена већ као страшни суд.

Она у човеку буди страх од себе

и он до срца не стиже.

Радосно срце тужно.

Више човек не силази

у сунчан дан до дна.

Ево, прибијен је уза зид :

Нокти расту наопако –

унутра –  Одсецам!

Превија се од грохота

сенка моја засмејана.

Њој је врпца пупчана

змија једна склупчана.

Отровна јој глава палаца :

Овако се више не може.

_______________________________________________

Милош   КОМАДИНА (1955 –  2004 ). Песник, преводилац. Књиге поезије:  Обично јутро (1978), Речник меланхолије (198 ), Фигуре у игри (1983), Етика траве (1984), Јужни крст (1987), Нешто с анђелима (1991)…

Advertisements