Ознаке

[ НОЋ ПИСАНА НОЋУ ]

*

Поезија је трагање за првим говором, ослонац прве речи која се

отргла муцању. ( За њу не постоји никакав пре – говор. ) У

непоновљивости буђења, она се враћа на сам праг где су бића и ствари

неименовани.

(Раскрилатићемо те, илузијо,

Онеспокојити. )

ЧЕТИРИ НЕПЕСМЕ

I

Сезаше ли до појаса, до враног ока оно видно чему успомена не

ремети поредак, које логика поштеђује ; изнутра назубљено попут грла

цветнице где се пчела купа, оно видно кроз које нас, мимо разума води

зујави жижак зенице, уврнута игла простора?

На тесаном прагу, до колена што се шире између вратница сезаше

ли ноћна влага? Честицу по честицу, збирала се свака простота у

брлогу, у плићаку, у шикари одакле се, подвијеног репа, поезија враћа?

II

Парабола о храсту

Секира је сустала у грудима храста. Засецала је, гризла. У једном

тренутку, од лишћа па низ гране, слио се у стабло чудан отпор и –

секира је била ухваћена. На металним ушицама таложила се течност из

ендодерма као оцедина толиких јесени, толиких пролећа када се лишће

прихватало улоге језика а стабло, то гранато витло природе, чувало

смисао своје усправљености. Та спора воља праснула је неочекивано ;

као гром без тутња, без ватруштине, голем и стасит у завичају коре.

Храст је често долазио у снове и на извор где стока пије за летњих

врућина. Зими је избочина ветра.

III

Подно наших табана избијају подземнице. Ми се прибијамо уз посну

младицу и наш завет пустахија засењује сваки други. А пут нам кратак

у дубину.

IV

А пут нам кратак у дубину. Пред вратима сви путеви и онако

постају излишни. Преостаје још да се уђе. Све пустоловине завршавају

се шкрипом шарки и гашењем светиљке.

( Песница је немогућност слободе. Слободе у нестајању, без

избора, без мере, у сате кад гундељ пада ухваћен у дечје замке, у

сате без позлате… )

У дому који трава обраста, животи голи и незаштићени основица

су препорађања. Нада почиње росом на гребенима колевке.

*

Лице је ђубриште времена.

И више то нису боре, ти јесењи ровови у зноју, пуни војника,

струнулих униформи, блата, пацова, већ су то ескарпе и противескарпе

лица што некада лепо беше

– пољупци га обарали, а у сласти трнуле усне, трпка

јагодица и модрило повише трепавица благо нането –

а сад течност вене у мртваји уста, у мочвари до чела и ружни лист лепи

се за зенице као кобац за сачму у кртом ваздуху јануара.

II

Поезија ће надлетати венац не додирнувши крилом ту згрченост

која се венчи понад врата, тај нечитки рукопис којег је време још

мрачнијим учинило, не откривши знамен што светло и светковину

навести, не проникнувши у муку помешану са страшћу градитеља.

Женствена јој рука благо ће опипати неравнине, затим одмахнути.

Уместо да шаком, зубима, да маљем разбије тај камени орах. Макар на

своју штету. Науштрб облика. Овако, она је лепоречива поезија – која

глади, а не зарива нокте, кокета.

И мали венчић од малтера и шкриљца остаће за такву поезију

неукротив, необрадив, јер њеним речима дата је улога ознаке а не

јестости, па облик венца постаје за њу баналан.

Али, за поезију као тражење суштина венца као предмета, као

огрубелости маште – остаје важећа. Од тренутка када је наука

изнемогла, стала, поезија је пала у ствар, тражећи обличје иза обличја.

Изнутра ријући кроз предмет, она искрсава као постојање само.

НОЋ, СВИМ БИЋЕМ

*

Ноћ је заклон и ноћ је уточиште. Не само чарање, угљевље голо.

Решето дана.

*

Душа пескуше, мерена вагом за стоку, губи вредност могућих

клица, могућих косидби, могућих стрњика. Ето живота који остаје нем

на померање тасова.

*

Корење пламена и дани сасечени

вратиће се овој души овој стени

што у гласу листа и мрви се касно.

*

Стварност не скучава, она заварава. Свим бићем ето нас теби,

сестро, потајнице.

*

Застор је пао. Гола позорница. Тек начас пожури ритам и

логаритам воде.

_______________________________________________

МИЛАН КОМНЕНИЋ (1940).38 Песник, есејист, преводилац. Књиге поезије : Ноћ писана ноћу (1965), Гвоздена лоза (1970), Тапија о извору (1972), Ти, риђокоса олујо (1976), Свођење рачуна (1980), Мамуза за њене сапи  (1980), Изгон (1986), Јона (1988), Косовски полом (1988), Опела (1990), Узнесења (1990), Риданица ( 1992), Јека (1995)…  –   Овде се прештампавају изабрани фрагменти или песме из књига : НОЋ ПИСАНА НОЋИ, ТАПИЈА О ИЗВОРУ. У првобитном , опсежнијем избору, била је и једна Комненићева поема из књ. есеја ОРИОНОВ ПУТ (1971). Види мој есеј : ЈЕКА ИСТОРИЈЕ, у књ. In continuo,  1, стр. 339 – 341. И есеј : КУЛА НА СЕДАМ ВЕТРОВА…, стр. 342 – 343.

Advertisements