Ознаке

Л

 

 

ИНВЕНТАР МЕСЕЧИНЕ

 

Један истарски месец

Рошав од соли и западног ветра.,

Над падинама посним и тамнозеленим

Које напада озверени ваздух равнодневнице,

 

Месец који би могао да буде шибица

Запаљена на степеништу једне београдске куће

Срушене пре шеснаест година,

 

Једна кућа срушена пре шеснаест година,

Кућа насељена нечистом ватром и децом

Која су, по предању, постала анђели,

 

Један анђео, осмех који излази из пепела

Као лист из дрвета : рањив; анђео

Што на свом зиду већ неколико векова

Увежбава један покрет, у непознатом циљу,

 

Један покрет којим се у сну браним од птица

Што ђубре мокри карбит а певају као машинке,

Кад знојаво желим да се пробудим у врту,

 

Један врт окренут самилосно према мору,

Натопљен плавим анестетиком поподневних сенки,

Испуцала пожутела стара чипка светлости

И ватра мора између стабала,

 

Једно стабло на ветру, већ пола од ветра,

Стабло које је, осећам, слично имену

Што га дуго и узалуд измишљам за тебе, љубави,

 

У срушеној кући, у прашини, у ветру,

У годинама, у ватри, у вртовима,

Јуче и данас и ове ноћи,

Запаљен као шибица;

 

У нападачком ваздуху равнодневнице

Над падинама посним и тамнозеленим

Рошав од соли и западног ветра

Један истарски месец.

 

      ПРЕПОЗНАВАЊА

 

Легендо, звучна ружо у густом ветру кужном;

Шумо у пламен бесмртног лишћа узидана,

Насељаваш ме црвеним болом јер си рана

У којој зује пчеле и граде саће чудесно

 

Крвљу цветова што расту у твоме врту јужном

И сољу вађеном из сузних очију времена;

То саће је удес и мене рана пече,

А осећати рану значи живети удесно,

 

О ватро пуна звукова, о ватро пуна семена,

Препознајем те у звезди што прва прогори вече,

Препознајем те ноћас можда у овој соби

 

У којој нема прозора, у којој нема врата,

Само тишина, ватро, и немушто куцање сата,

И твоје очи, ватро, о очи густе коби.

 

                                ГЛАСОВИ МРТВИХ

 

I

Гласови мртвих. То нису мртви гласови. Ко чује

Гласове мртвих? Киша на бакарним вратима

Јутра. Свежина дивљег врта што чува славује

У паучини ружа . Био сам празнина између редака,

 

Био сам на обали реке, изгубљен данима, сатима,

Свеједно, јер то је време изван овог времена,

А река је широка. Река од крви предака.

Како да пливам уз ток? Ко је стигао до ушћа?

 

О мртви, на обали нађох кућу. Без слемена,

Напуштену у журби. И танак прамен дима

Упреден у сиву маглу што постајаше гушћа.

 

Кућа недовршена. Онда је почела зима,

Пробудио ме је прозор уплашен снагом олује.

Гласови мртвих, то нису мртви гласови. Ко их чује?

 

III

 

Гласови мртвих остаће неми за овај слух,

И то је део игре, Мелиса, и то је закон

Наточен у моје вино, умешен у мој крух,

Урезан црвеним ножем у закована врата

 

У која увек гледам, јер она воде у након.

Гласови мртвих нису у зујању твојих пчела

Што се растопе у мирисном лишћу ко капље злата

Када их следим ; нису у свиленом шуму јела

 

Израслим на раскрвављеним боковима планина.

Они су изван игре. Изван мог чина.

Постоји пут до твог врта, Мелиса. Може се проћи,

 

Наоружан оним што немам. Али без ножа, без крика.

И нико, жив ни мртав, не може ми помоћи.

О страшна лепото игре без могућег посредника!

 

IV

 

Остају гласови мртвих. Далеко. Ко их чује?

Гласови мртвих. Можда обојени старим златом

И пеном тамног мора. Можда ко зрелост олује

Испуњени тескобом, можда тихи од бољке

Непознате. Свеједно. Можда обојени ратом,

Прашином, плавим звекетом, или благо шумни ко шкољке

Наслоњене на уво у светло летње поподне.

Свеједно. Гласови изван игре. Речи сродне

 

Зујању вретена из бајке за успављивање,

Из чистог доба сна прерушеног у збивање.

Гласови мртвих. Ипак, то нису мртви гласови.

 

Лежим у ноћи. Будан. Ја сам тих, они су тиши.

Заспим и сањам бубњеве. Прастари то су бубњеви,

Велики тамни проваљени бубњеви, на киши.

__________________________________________________________

ИВАН В. ЛАЛИЋ ( 1931 – 1996 ). Песник, есејист, преводилац. Књиге

поезије : Бивши дечак (1955), Ветровито пролеће ( 1956), Велика врата мора

(1958), Мелиса (1959), Аргонаути и друге песме (1961), Време, ватре, вртови

(1961), Чин (1963), Круг (1968), Сметње на везама (1975), Страсна мера (1984),

Песме (1987), Писмо (1992), Четири канона (1995) …

Овде су изабране песме из Лалићеве књиге ВРЕМЕ, ВАТРЕ, ВРТОВИ

(1961), коју је као уредник потписао Александар Тишма. (…)

Advertisements