Ознаке

 

 

УСПЕЊЕ  II

 

Нимало се не чуди

Поновном сусрету,

Светлости поларна.

Ми смо прах истог почетка,

Колевка лососова,

Што стоји на истом месту, под танком кором воде,

И не миче баш никако.

(Танком кором премазана,

Слатка водо што нас примаш, слатки боле у трбуху!

Смрт-рађање што изгониш, у шикљање, изненада,

Колико ти пуним уста,

Колико ти пуним плућа,

Колико ти пуним црева,

Да премериш себе саму

Од Севера па до Југа. )

Тако летех изнад света,

И разазнах облачине испуњене каменима;

Онда видех

Главу моју што их проби!

И воз-иглу што путује

С Југа кишног ка Северу.

Тако видех среду-птицу, и човека што залива

Главу своју посечену (кљуном птице лењир што је),

Што залива жутим малзом, из бокала са дна мене,

Главу своју већ свенулу!

А светлости зеленкасте разграбише целог мене,

Истопише целог мене,

Ко да никад и не бејах.

(Девет пута ја се пењах, тунелима у светлости,

Као Данте из понора,

Кроз цев свога уздизања.)

 

II

Што се сад чудиш,

поновном сусрету,

Светлости зелена?

…Дођоше велики пауци са чудском главом,

Да лочу локве у рупама зоре;

Пламен их је терао један,

Ишчупан из мога срца.

Подиже се индиго, сива поворка,

Бројке на врату и бројке на руци :

Зашкрипаше врата пуно,

У орману на трбуху.

Што се сад чудиш,

Поновном сусрету,

Светлости поларна?

Гледам те како бистро сијаш,

Из живих вода извађена,

Светлости!

И слушам како одјекујеш с краја на крај Мене,

Као звук звона (којих?…када?…)

Беле ноћи како вичеш,

С краја на крај таквог Мене,

Никудмене, Свемирмене, Рупумене у никуда

Издубљену, као какве залуднице

Пискутави глас.

(Девет пута ја се пењах, тунелима у светлости,

И десети видех ручу :

Коју? Какву?…Зар сам знао!?

Са чела ми она расте!)

Гореле су прскалице на пољима изнад мене!

Титрале су фењер – тикве

Са плотова искежених;

Риђобрадог видех затим како пали своју браду

И одатле како скачу голе жене у пламену!

Сијалице и фарови

Забубњаше испод коже :

Истипише целог мене

Ко да никад и не бејах.

…А затим се растадоше слова од књига,

И зидови од кућа :

. . . . . . . . . . . . . . . . .

… Зар у снегу да опевам

Своје очи избројане

На водама како теку?

Зар у снегу да постојим!?

… Низ улице, именике,

Биоскопе, степенике,

Да отичем, из дубине?…

Упали светло у мени,

Зато.

Упали мало светло у мени,

Тако крешти готска црква у мени;

Да се уплаши скуљач људских лица

Што се топе у мени :

Да запева онај који уме да пева у мени,

Као што вода уме да тече,

Или да трепериш,

Ти,

У висини,

Поларна светлости.

Светлости!

Истог смо огња одблесак,

Исте прашине зрно,

Из истог срца куцамо,

Из мајке наше,

Звездане магле.

(И још

Видех високе куле како их стиже и уједа лед;

Новалиса видех потом

Како дахће над лешином своје ноћи.

С пацовима, вулканима и тишином.,

Ко цепелин у младости, летео сам у несрећи.

Вата снега падала је. )

________________________________________

ЗВОНИМИР  КОСТИЋ (1950).  Песник. Пише драме и есеје. Књиге поезије : Родослов (1970), Коњ распореног трбуха (1974), Кумса~а (1980), Богумилске песме (1981)…. –  Овде су уврштене Кости}еве песме прелиминарно објављене у  „Књижевности“, 7 / 1975.

Advertisements