Ознаке

 

ДА ИМЕНУЈЕШ СЕНКЕ ЗВЕЗДА

 

V

– – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –

Рука ти једна ипак у бистрим потоцима светлости почива друга до

лакта загњурена у кумовој слами меса

 

VI

Још

Имаш

Само

Само

Ломно и смртно месо

Живот сав да браниш

Од орања смрти

И леш кад твој

У песак пустиње затрпају

У песак пустиње затрпају

Освајачи сутра са очима чедним и ведрим

И свирепим. Без сенке.

Да звезде са висоравни горе и

У живом песку смрти.

У насилним и прозуклим огледалима смрти.

1949 – 1951.

 

СУТРА

– – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –

чека нас подсмех вечности

како да сачувам ту драгоцену сагорелу маховину пролазности

то срце нашег срца

на висоравнима где се живот и тишина сливају уједно

 

топла је топла магла на сантама минута

од којих су саткани и плен и сенка наша

још који час само и нови буљуци крви биће ледени дах само

није на мени да витлам тим сечивима поруге

да судим, да судим тај дим што се витла над

крововима

себичне те наде

тај чичак јадног трајања

јалову срећу ту иза спуштених завеса

бистра јесен отиче сокацима, анђео је дошао по своје

јер шта сам то био хтео

шта сам то толико био неповратно наумио, до ђавола

несварена грумен детињства

пуко иверје младости

замке певања

отрцани грч живота

реке дремају и сведоче меке барке облака које промичу

варке плаветнила

о густе траве лета, о жита успаванке

да брујим, да бројим још до вртоглавице

и да се успавам опет

а шта је тражила смешна мушица немира

паук бдења на ветрометини

у светлости олује зачињен откос снова

анђео је дошао по своје, ађео и слеп и глув и мутав

анђео је дошао по своје, и ја знам шта хоће

све је пред тим налогом пустош и глиб и смеће

прошлости

једноставно треба устати и поћи за њим без речи и без повратка

 

* * *

Пишеш увек као што живиш, као пред неки полазак.

Неки коначни одлазак.

И зато је све некако недовршено.

Незавршено. Задихано.

Као да остављаш неком другом,

неком спокојном, коме читаво, равномерно, равнодушно време

стоји на расположењу до у бескрај, и који ће све то

да доведе у ред, све лепо да среди.

 

Да мисао најзад плива по таласавом мисаоном мору,

као што

пливач на леђима одмара се на таласима у часу

чистог предаха.

___________________________________________________________

ДУШАН МАТИЋ   ( 1898 – 1980) . Песник, есејист, романсијер. Књиге поезије : (…) Багдала (1954), Буђење материје (1959), Лажа и паралажа ноћи (1962), Ружа ветрова (1962), ИЗБОР ТЕКСТОВА (поезија, есеји, проза, 1966), Књига ритуала (1967), Тајни пламен (1976), Муњевити мир (1977) , Коначна јесен…

Знатно обимнији прелиминарни избор Матићевих стихова првобитне верзије ове антологије овде је максимално сажет. Матић је овде представљен текстовима изабранима из књиге ИЗБОР ТЕКСТОВА (1966). Ј. Христић, приређивач ове књиге, објавио је у Летопису МС ( св. 1 – 2, 1957) есеј Анатомија есеја, подстакнут двема књигама : Камијевим ЛЕТОМ и Матићевом књигом есеја АНИНА БАЛСКА ХАЉИНА. Раздвајајући тзв. „класични“ есеј од модерног, Христић пише да модерни есеј припада књижевној критици, класични не. (Христић мисли на ону књижевну критику која се бави проблемима, „а не питањима књижевног хлеба и соли“.) Том приликом, Христић поближе одређује нешто што је назвао „есејистичком инспирацијом“. ( „Две ствари које нам се одмах намећу при читању споменутих књига чине ми се изванредно важне за овај посао. Прва је Камијево ТРАЖЕЊЕ ГРЧКЕ, ХЕЛЕНИНЕ ЛЕПОТЕ КОЈУ СМО ПРОГНАЛИ ИЗ СВОЈИХ ГРАДОВА МАГЛЕ. Друга је једна реченица Душана Матића, коју, додуше, нећемо наћи у његовој књизи, али која је поводом ње написана, а у разговорима често спомињана. Она гласи : “ НЕ ПИСАЊЕ, ВЕЋ СТВАР САМА“. Ма колико нам се чинила диспарантна у први мах, ова два става имају своју суштинску везу…“) Христић још вели : “ … Морал, антички схваћен, није научна, теоријска дисциплина, он је само схваћање тоталитета живота и себе у животу, ОН ЈЕ ЈЕДНО ИНТЕГРАЛНО ИСКУСТВО ЖИВОТА“. Према Христићу, за есејистичку инспирацију, битна је „ТА НЕРАЗДВОЈНОСТ ВРЕДНОСТИ КОЈУ СРЕЋЕМО У АНТИЦИ, јер је она суштински једна моралистичка инспирација, чија је амбиција споменуто интегрално искуство живота. Есеј је изгледа стално на трилеми, како би рекао Света Лукић, између живота, литературе и филозофије“. Модерни есеј, дакле, Христић види као „испит савести“, као најплеменитију амбицију његову, иза „које провирује Сократ, душа“.

 

Advertisements