Ознаке

 

 

Влага у маховини

 

Све сам написао и ништа не желим више,

само још влагу у трави да опишем.

Тај мир ваздуха над лишћем што је пало

у росу јесењу, у стоструко огледало,

где се расуло сунце – кад усред модрих трава,

док хуји време и све ми ишчезава.

(…)

 

Слике из албума мога оца

Колашински фотограф Љубо Сликар,

који је овековечио снегове на четинарима,

погибију на Пјенавцу, кад се мост срушио у кањон,

Биоградско језеро с јеленом који риче

и огледа се у језерској тами,

долазак Друга Тита на Матешево,

панораму Колашина с бабље греде –

није снимио најважније.

Најважније се не може снимити.

1.

Будило се малокрвно пролеће,

од снега по брдима остала прошарица,

чекамо да се разведри после толике зиме.

Бојимо се : заборавићемо фудбалска правила,

ко ће умети да плива, ко да вози бицикл,

кад је свуда лето, а нама ни пролеће да не долази.

Испред кафане „Планинар“ чекамо аутобус

рано смо почели да чезнемо за самоћом,

а самоћа је као и слобода : шуме и ливаде,

морачки продоли, спокој дедовине,

одакле, с всине, гледамо свет,

а иза нас стоје само планине и небеса.

Жути аутобус брекће пред кафаном,

на задња врата улази човек из далека,

у руци тацна и шоља са кафом,

седа крај врата и гледа с презиром :

мали град, мале куће, мали људи.

Отац му прилази и наређује

да врати шољу коју је однео.

Онај се изненади, поче свађа,

оштре речи заменише ружне,

мирне гласове вика и псовка.

Почеше претње севнуше погледи.

Пролазници се уклонише,

познаници занесоше главе као да не виде.

(…)

„Изађи! Изађи, ако смијеш!“ Говори отац.

Узима му из руку шољицу и тацну,

па их ставља на прозор „Планинара“.

Стрепим. Како да помогнем?

Знам да отац има пиштољ.

Пиштољ не иде против шоље.

Вуку се мрки облаци изнад споменика

над којим замишљамо језеро

кад потопе Колашин и направе брану,

а ток Таре преокрену из Црног у Јадранско море.

Аутобус креће, онај човек прети,

хули и псује, али не излази.

Кад аутобус оде, конобар изиђе

да покупи посуђе и оцу захвали.

С нашим аутобусом стиже киша.

Јесмо ли отпутовали или одустали?

За слику није битно, ни за причу…

________________________________________________________

Драган ЛАКИЋЕВИЋ  (Колашин, 1953. –  ),  песник, романописац, критичар, скупљач нар. умотворина. Књиге песама:  Између нас зима (1976; 1991); Друго лице  (1976); Историја болести (1980);  Богиња из машине  (1982) ; Прокоп (1987);  Бог на Косову (1990);  –  Овде су стихови  одабрани из књ.  Вечни номад  (1993);  Породични албум  (1997).

Advertisements