Ознаке

 

 

                   ОТАЦ И СРБИЈА

(О  осамдестогодишњици

пробоја Солунског фронта)

 

За мном у непознати бели свет

пошла је и сестра.

На њеном поласку

отац је,

врло радостан,

рекао:

 

Двоје своје дјеце сам послао у Србију!

сад не жалим умријети –

 

А Србија је на почетку

и на крају очеве приче

у наше босанско детињство

долазила са својих цветних страна

али и од Солуна

и из планинских кланаца Албаније

кроз коју је бежала

и у срце нам  се враћала

са Краљем и народом.

 

Долазила је и из очевог уха оглувелог на Кајмакчалану

из мрака и светлости своје историје –

Србија из рана својих синова!

 

Мешала се са јабукама у нашем воћњаку,

а песма јој се са Овчара и Каблара чула на Козари.

Љубав и све што је у њој младо и старо

куцало је у нашим грудима.

Србија је, и под присмотром, била једно са  нама.

Нераскидиви!

 

Њено име отац је шапутао.

Нису га смели чути комунисти око нас.

Знао сам да је то што мило изговара – наше,

али нисам знао ни где је,

ни да ли ће нас у Србију донети млади пути.

 

То су путеви били сасвим непознати.

 

Да упознам Београд и Србију

млад сам заплакао

на растанку, мајко!

 

Био сам онај који је хтео да оде.

 

Београд, 10. јануара 1998.

_______________________________________

ДРАГАН КОЛУНЏИЈА (1938) . Песник.  Књиге  поезије : Затвореник у  ружи ( 1957), Чувари светлости ( 1961), Злато и родитељи (1965), Која година, која звезда ( 1969), Поглеђево (1971), Орах (1973), Тамне војске (1975), Звоно за повратак (1977), Остављено светло (1977), Очевина (1979), Свежањ кључева (1980), Године које проћи неће (1982), Заустављене капи ( 1982), Несванулице (1987), Заустављен живот (1990), (  …..), Дато у дрхтању : изабране и нове љубавне песме 1954 – 1977 (1997)… –  Овде се прештампава Колунџијина песма објављена у КН,  968 – 970  / 15. 2. – 15. 3. 1998.

Advertisements